Руски добровољци у српском рату против Турака (ФОТО/ВИДЕО)

У другој половини 19. вијека на Балкану долази до великих превирања. У Херцеговини је, послије устанка Луке Вукаловића од 1852. до 1862, избио још један и то 1875. године познатији као „Невесињска пушка“, који су оружјем и добровољцима подржавале Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија, што је довело до отпочињања Српско-турског рата 1876. године.
Српски кнез Милан Обреновић, иначе “руски зет”, послао је митрополита Михаила у Русију да од руске владе, која је обећала да ће у евентуалном сукобу са Турском подржати Србију, тражи зајам за ослободилачки рат са боље наоружаним и опремљеним непријатељем.

На иницијативу Н. Н. Дурнова, у то вријеме предсједника Словенског комитета и учесника у оснивању српског подворја у Москви, уочи самог почетка рата, у Србију је дошао генерал-лајтнант Генералног штаба и члан Государственог совјета Михаила Григоријевича Черњајева – који ће, испоставило се, руководити српском војском и руским добровољачким јединицама.
Руски добровољци су у Србију стигли бродовима, и искрцали се у Смедереву.
На број добровољаца свакако је утицао Чајковски извођењем Српско-руског марша, који је подстакао масовном пријављивању Руса у добровољачке јединице.

Черњајев је 15. маја 1876. године, послије прегледа српско-турске границе, добио српско држављанство, генералски чин у српској војсци и мјесто команданта Моравске војске – главне оружане снаге тадашње Кнежевине Србије.
Упркос помоћи Русије како војној, тако и финансијској, Србија је губила рат против далеко јачег непријатеља. Ипак, по мировном споразуму који је потписан Србија је задржала све своје територије.

Долазећи да се боре за братску Србију, руски добровољци су са собом донијели шаторску цркву Светог Александра Невског, која је била од платна и металне конструкције димензија 20×8 метара.
Није случајно управо Свети Александар Невски, који се прославио борбом против католичких завојевача, као и највећи борац за очување православне вјере, изабран за патрона војничке цркве која је требало да послужи као молитвено уточиште руским добровољцима који су кренули у рат.

Уједно, црква је, као својеврсна духовна реликвија, имала за циљ да заштити православну вјеру, па је била постављена на садашњем Студентском тргу испред зграде Београдског универзитета.
У тој цркви, сваког дана су служили архимандрит Нестор и ђакон Никола Трифуновић, а током једног дана у њој би се причешћивало и по три хиљаде руских добровољаца.
Пратећи руску добровољачку војску, црква је постављена на Делиградском пољу, непосредно уз сеоску школу у којој је био главни војни стан под заповједништвом генерала Черњајева.
Када је мир са Турском био закључен, војничка шатор-црква Александра Невског била је пренесена са бојишта у круг Велике касарне у Београду, а затим у порту Саборне цркве.
Како се зиме 1876–1877, због хладноће, није могло служити у шатор-цркви, ствари – престо, иконе, кандила и два мала звона, пренијета су у велику салу Велике школе у учионицу број 55 на првом спрату Капетан Мишиног здања, тада старог једва деценију, да би се ту редовно одржавала богослужења.

Данас се на Дорћолу, у Београду, налази црква Светог Александра Невског коју је краљ Александар Карађорђевић подигао у част овог светитеља, кога је сматрао за свог заштитника.
Погледајте одломак из руског филма “Александар Невски“ – Рецепт за папу (одговор Светог кнеза папским емисарима):

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


Између осталог, оправдано кажете: „…На број добровољаца свакако је утицао Чајковски извођењем Српско-руског марша, који је подстакао масовном пријављивању Руса у добровољачке јединице…“, али пропуштате да , поред – или још боље уместо оног филмског инсерта из „Александра Невског“ (који је одличан) наведете мелодију тог марша (званични назив је “Славянский марш“), који није Чајковски „изводио“, како ви кажете – него компоновао!
https://zaycev.online/tracks/%D1%87%D0%B0%D0%B9%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D1%8F%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B8%D0%B9-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%88
Зашто то кажем? Па – српске националне мелодије, колико ми је познато, нису служиле као инспирација великим светским композиторима. Ово је можда чак и једини пример!
Пикантни, али јако важан додатак: у времену бољшевичке страховладе, извршена је фалсификација ове композиције (наравно, то није био једини пример)! Уместо химне Руске Империје “Боже, царя храни“ која се испреплеће са српском мелодијом (и најављује интервенцију Руске Империје за спас Срба), убачен је један део из потпуно стране, Глинкине композиције! Тек после 1990 г. у постсовјетији је почело поновно извођење оригиналне верзије тог марша.
Срби (бар 95%) појма немају о тој композицији Чајковског, и уместо да свака концертна сезона Београдске Филхармоније почиње и завршава се тако, они то нису прихватили. Какви су – није ни чудо…
Занимљив чланак са лепим илустрацијама, који -мада је тема више верска, пом иње и ово: „…. Руски добровољци су у Србију стигли бродовима, и искрцали се у Смедереву. На број добровољаца свакако је утицао Чајковски извођењем Српско-руског марша, који је подстакао масовном пријављивању Руса у добровољачке јединице“. Ипак – мада се реч “број“ помиње – цифра у чланку недостаје. А било их је, како изгледа до 6.000.
Друга ствар, која би вредела помена тиче се тврдње “другосрбијанаца“ да Русија никада није помагала Србе. О помоћи Русије, а ограничавам се само на Руску Империју – јер то је, по мом мишљењу права – историјска Русија; ње после 1920 г. више нема. О тој помоћи се може много наводити – али у вези са тим српско-турским ратом свакако треба поменути чињеницу да без интервенције Руске Империје, после катастрофалних пораза српске војске 1876 г. (Алексинац, Ђунис), Србије више не би било. Била би прегажена – збрисана. Дакле – после тог пораза, српска војска више није била способна за операције, па се кнез Милан Обреновић телеграмом обратио руском императору Александру II, с молбом за спас Србије. Већ следећег дана, руски амбасадор у Турској је у име свог императора предао Отоманској Империји ултиматум захтевајући да се у року од 48 сати закључи мир са Србијом и Црном Гором. У супротном, војска Руске Империје од 200.000 војника из Бесарабије (данашње Молдавије) ће прећи границу Турске и отпочети напад. Турска је попустила, па је мир са Србијом и Црном Гором био закључен у Константинопољу.