Rusija: Kazniti odgovorne za Srebrenicu, ali za druge zločine
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova izrazilo je nadu da će biti privedeni pravdi svi oni koji su odgovrni za masakar u Srebrenici 1995. godine.
„Jedanaesti jul je tužan datum povezan sa tragičnim događajima na području Srebrenice tokom oružanog sukoba u Bosni i Hercegovini 1992—1995. Godine 1995. je tamo počinjen masakr, jedan od najstrašnijih zločina tokom rata u Bosni“, navodi se u saopštenju Ministarstva.
„Mi snažno zagovaramo da sve osobe koje su učestvovale u ovim i drugim zločinima u BiH treba da se suoče sa pravdom i budu kažnjene, što je pre moguće. Izražavamo naše iskreno saučešće porodicama svih nevinih žrtava. Svesni smo dubine i bola zbog njihovog gubitka“, navodi Ministarstvo.
Rusija je u sredu stavila veto na rezoluciju UN Saveta bezbednosti UN koja bi osudila masakr kao genocid, a kojom je trebalo da bude obeležena 20. godišnjica događaja.
ORVELOVSKI POKUŠAJ JE PROPAO
Orvelovski pokušaj Velike Britanije, čija je genocidna prošlost od severnoameričkog kontinenta do Indije svima poznata, da kroz Ujedinjene nacije provuče svoju laž o Srebrenici kao deklaraciju koja Srbe treba da zauvek osudi na status parija Novog poretka, pokazala je da je „slučaj Srebrenica” jedno od ključnih pitanja Novog satanističkog poretka, zasnovanog na laži globalizma.
U duhu inkvizicije, gde je glavni zadatak sudije bio da od optuženog pod torturom iznudi priznanje, kako bi ga oslobodio samo sudiji znane krivice, ovih dana su savremeni naslednici Torkvemade krenuli u propagandu čiji je cilj konačno utamničenje Srbije i uništenje Republike Srpske.
Ali, pokušaj Imperije je propao. Ustala je Rusija Lepa, a pomogle su Kina, Venecuela, Angola, svi koji se ne mire sa imperijalnim gadalukom u međunarodnim odnosima.
ISTINA O SREBRENICI
Zločinaštvo Novog poretka nije u tome što se govori o Zločinu u Srebrenici – jer, zločina je bilo, i nijedan normalan Srbin se sa zločinom ne miri. Kako je govorio patrijarh Pavle, nama ne treba ni mala ni velika Srbija zasnovana na zločinu. Ali, istina se mora reći u celini, jer je to jedini put ka „pomirenju i suživotu“. Prema forenzičkim izveštajima samog Haškog tribunala, kako dokazuje dr LJ. Simić, značajan broj od oko 1923 muslimana iskopanih u masovnim grobnicama vezanim za Srebrenicu čine pripadnici 28. divizije tzv. Armije BiH, koji su kao legitiman vojni cilj ubijeni pri pokušaju oružanog proboja srpskih linija, dok samo manji deo ovih žrtava, ne veći od 800 čine ubijeni zarobljenici; nasuprot tome, srpske žrtve u Podrinju, njih ukupno 3287, činili su uglavnom civili, oba pola i svih uzrasta.Dakle, britanska rezolucija je, od početka do kraja, laž, laž, laž i samo laž.
ŠTA SE TAMO DEŠAVALO?
U troknjižju Momira Krsmanovića o ratu u BiH 1992-1995. jasno se vidi namera britanskih satanista da pokriju stravnu stvarnost svojom medijskom lažju. Jer, građanski rat je užas, a ne dvodimenzionalna sličica. I sve se mora reći, da bi se živelo. Počelo je naizgled naivno, naizgled bezazleno, kao u „Tvin Piksu“ Dejvida Linča: spolja je sve bilo u redu, titoistički, „bratski-jedinstveno“, ali se ispod svega toga već sjajkalo sečivo novih srboseka, i pripremali su ga oni čiji su preci 1941. godine bili „za dom spremni“. Pred nas iz Krsmanovićeve knjige izlaze slike prvih dobacivanja muslimana srpskim komšijama, postepenog uniformisanja novih bojovnika islamizma, slike zbunjenosti mnogih Srba koji nisu verovali da će ono staro ludilo moći da se ponovi…
A onda rat, i u ratu užasni zločini, da po ko zna koji put potvrde da je ljudsko biće prožeto ponornim nagonima, i da pakao može da grune u naš svet onda kad mu se najmanje nadamo, i kad smo, kao i mnogo puta, uspavani utopijskim snovima. Komšije postaju dželati, i sve što je sagrađeno ruši se kao kula od karata…
I tako to ide: svedočenje Slavke Matić kojoj su mudžahedini Nasera Orića ubili dve ćerke i muža, uz još 59 njenih sunarodnika, pa Mirka Babića koga su u logoru u Čelebiću mučile dve devojke – ustašice. Saznajemo kako su u tom u tom istom Čelebiću dve muslimanke zarobljenim Srbima vadile zube konjskim kleštima (naravno, zdrave zube), pa kako su Milici Dimitrijević orićevci ubili dvoje dece u naručju dok je iz Skelana bežala prema Bajinoj Bašti, a njen maloletni sin vozio auto.
U troknjižju je i musliman Abdulah Kahriman koji beži iz Goražda među Srbe zbog terora mudžahedina. Gledamo sledbenika Alije Izetbegovića koji puca na komšiju s kojim je 40 godina živeo u dobrim odnosima; gledamo kako Naser Orić spaljuje šezdeset srpskih sela, ubija preko 400 a sakati preko 600 nevinih Srba, kako muslimani u Goraždu razapinju živo srpsko dete i stavljaju ga na dasku, provocirajući Srbe na položaju, i tako dalje, do pakla i njegovog grotla dalje…
Za to vreme, Srbi uspevaju da prihvate preko 20 000 hrvatskih izbeglica koje muslimani proteruju iz Viteza i Vareša, da odbrane ono što je izgledalo neodbranjivo, da odole napadima Imperije udružene sa lokalnim slugama „zelene transverzale“: knjiga je puna i primera herojske borbe srpskog naroda da ostane svoj na svome…
A britanski imperijalni satanisti su sve to hteli da prikriju „rezolucijom o Srebrenici“ u kojoj Srbi siluju na hiljade muslimanskih dečaka i rade stvari koje su baš oni i njihovi potomci radili američkim i kanadskim Indijancima.Ipak, istorija nije završena i slobodno čovečanstvo je živo: naša vekovna saveznica Rusija se odlučno suprotstavila velikobritanskoj laži.
O VEKOVNIM POKUŠAJIMA DA NAS ODVOJE OD RUSA
Već vekovima pokušavaju da nas odvoje od Rusa i Rusije.Recimo, jedan od glavnih ciljeva Jerneja Kopitara u 19. veku bio je upravo to, pa je on, pomažući Vuku Karadžiću, imao u vidu ciljeve koji nisu bili samo romantičarsko – filološki. Da ovo nije puka „teorija zavere“, tvrdi hrvatski filolog Mario Grčević u svom tekstu „Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književnojezične reforme“, objavljenom u časopisu „Filologija“ broj 53 ( Zagreb, 2009 ). Evo šta on kaže:“Jernej je Kopitar u suradnji s austrijskim redarstvom (službom unutrašnjih poslova, nap. V.D.) odlučio srpski književni jezik reformirati tako da mu nametne hrvatski književnojezički tip kao novu osnovicu. Time je htio prekinuti srpske kulturno političke veze sa Rusijom i pravoslavne Srbe vezati za katoličke Hrvate/…/ Srpskohrvatskim književnojezičnim ujedinjenjem Kopitar je kanio potaknuti nastanak nove srpske nacije koja bi dobrim dijelom bila katolička, prozapadno orijentirana i privržena Austriji. Preko nje bi se širio austrijski utjecaj prema istoku“.
To ne kažu srbski „teoretičari zavere“, to kaže hrvatski filolog.
I kasnije se sve činilo da se Srbi odvoje od Rusije – setimo se samo 1948, i Golog otoka, koji je, na prvi pogled, bio plod borbe protiv Staljina, ali čiji je cilj bio utemeljenje rusofobije u Titoslaviji kao mere i provere domaćeg „socijalizma sa ljudskim likom“.
I danas su na vlasti oni koji nas vode u NATO pod izgovorom da nas vode u EU.
Pa ipak…
Ipak, Rusija, koja nam, u doba svog pada pod Jeljcinom, nije mogla pomoći (jer, nije mogla da pomogne ni sebi), sada, kada su hteli da nas osude na doživotnu robiju rezolucijom o Srebrenici, pomaže da ostanemo i opstanemo ovde gde nas je Bog odredio da živimo i dajemo plodove u istoriji.
SETIMO SE VLADIKE NIKOLAJA
Zato se i danas moramo setiti reči Svetog vladike Nikolaja iz dela „Srbski narod kao Teodul“: “Karađorđe nije imao u svom planu ovu i ovakvu Jugoslaviju kakvu su stvorili njegovi krunisani potomci, nego heteriju (društvo, zajednicu) pravoslavnih naroda na Balkanu. Za tu ideju i taj plan svoj, Karađorđe je mučenički postradao. No njegova ideja, onda odbačena, sada dolazi na dnevni red. Posle svih peripetija i svih lutanja Srbi se moraju vratiti na ideju svoga velikog Vožda: Savez svih pravoslavnih naroda na Balkanu s naslonom na pravoslavnu Rusiju. I to sve ne radi carstva zemaljskog nego nebesknog, ne radi slave i veličine državne nego radi služenja Hristu Bogu. Teodulija jednovernih naroda bio bi smisao i program te istorije./…/Svaka velika i spasonosna ideja ostvaruje se sporo i trudno, i to obično na mučeništvu i krvi svojih začetnika. Hrišćanstvo je izašlo na svetlost dana i priznato tek posle trista godina. Karađorđeva ideja o savezu slobodnih naroda Balkana zapečaćena je Voždovom krvlju u Radovanju i čekala je svoje ostvarenje do sada eto 120. godina. No, to je ideja velika i spasonosna, te će se s božjim blagoslovom i ostvariti, ako je svi Balkanci prihvate. A prihvatiće je, ako je najpre Srbi prihvate, srcem i dušom i razumom. Neće je pak srbski narod prihvatiti, ako bude išao za pokvarenim i antihrišćanskim duhom svoje partizanske i neozbiljne inteligencije. Prihvatiće je pak, ako bude pošao za duhom onoga svog velikog i svetog genija seljačkog, za duhom Crnoga Đorđa iz Topole. Videćemo“.
Još jednom – hvala Ti, Rusijo Lepa!
Vladimir Dimitrijević