Rusija je angažovala 80% jednog sela i susednih zaselaka

Piše: Zahar Prilepin

U ukrajinskim medijima – još jedan nalet euforije za lakoverne i kretene.
Slineći, citiraju: „Rusija je za rat u Ukrajini angažovala 80% svojih kopnenih snaga“. Ovo je izjavio generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg.

„Sad je više od 80 odsto ruskih kopnenih snaga uključeno u rat u Ukrajini“, rekao je on. „Tako da je, naravno, ono što se tamo dešava značajno za ukupnu sposobnost Rusije da predstavlja bilo kakvu pretnju bilo kojoj zemlji članici NATO-a.“

I dalje: „Pozdravljamo podršku bez presedana, pozivamo na još veću podršku i pozivamo da se dublje istraže rezerve kako bi se nastavilo dostavljanje Ukrajini onoga što joj je odmah potrebno“, rekao je Stoltenberg.
Ukratko, hajde da se još malo napregnemo, pa će se Rusija urušiti.
A sad ću vam reći nekoliko strašnih vojnih tajni koje nisu nikakve jebene tajne.
Još u ono vreme, kad sam par godina služio u vojsci DNR, mi smo, po prećutnom dogovoru, u svim javnim razgovorima tvrdili da u vojsci DNR služi 26 hiljada ljudi.
Da budem iskren, ne znam koliko ih je bilo po spiskovima, ali prema našim najskromnijim procenama, ni deset, ni, verovatno, čak pet hiljada, nikada nije stajalo na prvoj liniji fronta.
Uz sve to, s druge strane, njihova ešalonirana odbrana bila je prilično ozbiljna, tu su definitivno imali 50 hiljada ljudi pod oružjem.

A oficijelno – 100 hiljada.
Naravno, mi smo znali da je Rusija iza nas i da treba izdržati ceo dan i celu noć – i tada bi se odmah pojavilo milion burjatskih tenkista i baškirskih konjanika.
Da smo znali da ih tamo možda nema toliko, možda bismo se malo više zabrinuli.
Sad nam se ovde sve vreme govori da Rusija ima grupaciju od 100.000 na ukrajinskom frontu, ili 150.000, i, verovatno, ona negde zaista postoji.
A generalni sekretar NATO-a još je gori – već je izbrojao 80 odsto kopnenih snaga.
Ali tokom ovih šest meseci, obilazeći desetak gradova i mesta na svim linijama fronta, dok smo ih zauzimali ili neposredno nakon zauzimanja, čak sam i vizuelno primetio jednu već poznatu stvar.
Da, naravno, razume se da postoji artiljerija, avijacija, veze, medicina i sve vrste drugih službi, ima i izviđača, tu su i rovovi na samom frontu – ali i pored toga, kako god da upadneš na prifrontovski ili frontovski gradić, gde i dalje osvajaju susednu ulicu – u najboljem slučaju, drugog dana ćeš shvatiti da je celokupni personal ovde 200 ljudi, pa u najboljem slučaju 400.
Onda pogledaš mapu i počneš da brojiš koliko takvih gradova ima na celoj ovoj ogromnoj liniji dodira, a tu ih sigurno možeš prebrojati na prste dve ruke.
Pa pomnožiš osam gradova sa 200 ili 400.
Ne, pomisliš, tako ne može biti. I ideš dalje.
I kad dođeš u sledeće naselje, tamo zatekneš istu četu, druga četa je na frontu, a treće čete uopšte nema, jer je ranjena i nalazi se na lečenju.
Naravno, može se pretpostaviti da sve trupe odmaraju u pozadini, ali odeš u pozadinu – a tamo nema nikoga.

Ponegde u gradu ima policije, i hvala im na tome.
Ako mi neko jednom šapne na uvo da zapravo 10 hiljada ljudi juriša na neprijateljske položaje, ja se, znate, neću previše iznenaditi.
Dakle, ovaj generalni sekretar je ili lud, ili, što je verovatnije, zavrće naivne Evropljane zbog novih dostava oružja, a ukrajinsko društvo zbog još jednog talasa regrutacije: hajde da pritisnemo, pa će Rusnja pobeći na Ural.
A Rusnja je u međuvremenu okupila 10 hiljada mužika i rekla: „Evo, momci, ukratko – treba zemlju da osvojimo.“
Mužici: „Pa dobro, ima li tamo mnogo naroda?“
„Ma sranje, 30 miliona.“
„U redu. A u kojoj su oni zemlji?!
„Tamo… idite… Momci! Hej! Zaboravih da kažem! 30 miliona i plus plaćenici!“
„Ko?“
„Nema veze! Vidimo se uskoro! Čekamo pobedu!“
Naravno, ja preterujem.
Naravno, u stepama i šumama može se skrivati toliko ljudi da ti se smrači.
Ali, znate, ovde je pre neki dan u jednom pravcu, u jednom veoma važnom gradiću, od svih 80% ruske kopnene vojske stajalo… 200 ljudi.
I kad su počeli problemi, ispostavilo se da ni u šumi ni u stepi nema više nikoga.
Onda je, naravno, stiglo još mužika i više nije bilo 200, već 400 ljudi, pa 600.
Ali…
Tu više čovek ne zna da li da se smeje generalnom sekretaru NATO-a, ili da zaplače.
(Preveo: Ž. Nikčević)