Rušenje i bombardovanje Jugoslavije iz kulturno-istorijske perspektive

Piše: Matija Malešević

Raspadom Jugoslavije i padom Berlinskog zida Balkan postaje „placdarm“ Novog svetskog poretka, to jest odskočna daska, dodatni impuls i strateška dubina NATO saveznika prilikom budućih intervencija u ostalim delovima sveta. Ne treba zaboraviti da je Balkan, ne računajući nepregledne ruske stepe koje se produžavaju u centralno azijske pustinje, najneposrednija kopnena veza Azije i Evrope. Stavljanje pod kontrolu geostrateški važnog regiona kako bi se nastavilo sa politikom „prodiranja na Istok“ bilo je moguće samo nakon rušenja Jugoslavije. Odmah nakon uspešno obavljene misije, u periodu od 2001 do 2011 nasilno su smenjeni režimi u Avganistanu, Iraku, Libiji dok se u državama bivšeg Sovjetskog Saveza, Ukrajini i Gruziji sprovode obojene revolucije. Balkan je bio mesto odakle je sve krenulo, eksperimentalna laboratorija za isprobavanje novih metoda ratovanja. Medijska satanizacija, ekonomske sankcije, vojna intervencija, obojene revolucije kasnije će biti uvrštene u redovni arsenal Zapada u borbi protiv otpadnika „međunarodne zajednice“. Prvi narodi koji su na svojoj koži simultano i u punom kapacitetu osetili nove metode ratovanja bili su Srbi. Međutim, u skladu sa „zakonom bumeranga“ možemo zaključiti da mesto odakle je sve počelo mora biti i mesto gde će se sve završiti. Narodi koji su najviše stradali u vremenima unipolarizma imaće najviše koristi od njegovog konačnog sloma. Srbi već sada treba da počnu pripremu terena za takav scenario. Pre toga, od krucijalnog je značaja razotkriti uzroke ratova devedesetih i navodnu glavnu krivicu Srba u rušenju Jugoslavije.

Za početak potrebno je razumeti pravu prirodu Jugoslavije i mesto koje je ona zauzimala u međunarodnoj politici. Od njenog osnivanja Jugoslavija je bila prožeta srpskim nacionalnim karakterom, izvojevana srpskom krvlju i njegovim slobodarskim idejama. Čvrste srpske osnove, kulturno i brojčano obogatili su „bratski slovenski“ narodi i tako omogućili Jugoslaviji da posle Prvog i Drugog svetskog rata bude jedna od retkih istinski samostalnih država u međunarodnoj politici. Druga Jugoslavija ne samo da je samostalno delovala u odnosima sa drugim državama, već je bila lider i osnivač Pokreta nesvrstanih, ekonomski i politički predvodnik zemalja trećeg sveta, skoro pa treći pol u bipolarnoj podeli sveta. Bio je to period kada je prilikom glasanja u parlamentu UN polovina članica dizala ruke samo ukoliko bi to učinili i predstavnici Jugoslavije. Imidž i prestiž Jugoslavije u svetu bio je u rangu super države. Međutim, ne treba gubiti iz vida da je taj imidž izgrađen na anti-imperijalnoj i antizapadnoj politici uprkos povlašćenom status koji je Jugoslavija uživala na Zapadu. Države „slobodnog sveta“ mudro su ćutale, tolerisale politiku Jugoslavije i davale kredite čekajući pravi trenutak za naplatu.

Nakon dezintegracije Sovjetskog Saveza i rušenja ravnoteže snaga u Evropi došlo je vreme za konačan obračun. Jugoslavija i njena politika početkom devedesetih godina prošlog veka stajali su na putu utopiji koju su američki predsednici nazivali Novi svetski poredak, a intelektualci „kraj istorije“. Istovremeno, na unutrašnjem planu nastupa post-titoistički period u kome decenijama potisnut srpski faktor iz demokratskih i istorijskih pobuda legitimno pretenduje na glavnu ulogu unutar Jugoslavije. U očima Zapada Srbi postaju personifikacija i nastavljači Titove nezavisne i antizapadne politike. Na ovu činjenicu zvanični Beograd i politika Slobodana Miloševića nisu mogli da utiču. Srbima je još pre početka rata u Jugoslaviji dodeljena uloga dežurnog krivca i izrečena kazna „doživotne robije“ unutar evroatlantske zajednice.

Iz ove perspektive zapravo ne izgleda ni malo čudno zašto se Zapad obrušio na Jugoslaviju i rasparčao je na sitne delove koji danas preživljavaju isključivo putem prodaje nacionalne imovine stečene u zajedničkoj državi. Prekonfiguracijom stanja na terenu i promenom odnosa snaga u regionu želelo se efikasno ugušiti slobodarski duh srpskog naroda koji je krasio spoljnu politiku Jugoslavije. Rat u Bosni i Badenterova komisija zacementirali su temelje nove balkanske konstrukcije u kojoj je srpski narod praktično sveden na granice iz vremena fašističke okupacije. Kako bi temelji nove konstrukcije izgledali realnije, oni se izgrađuju u moru krvi i mržnji, na veštačkim jezicima i izmišljenim nacionalnim identitetima, sve po unapred napisanom scenariju Velikog arhitekte. Beograd i dalje zbog tradicionalnog značaja i geografskog položaja ostaje regionalni centar, ali ne više jedinstvene centralizovane države već rasparčanog regiona ogrezlog u međusobnim sukobima. Beograd se i dalje trudi da očuva svoje spoljnopolitičko nasleđe i ostane posrednik između Zapada i Istoka. Međutim, desetkovan on jednostavno nema dovoljno kapaciteta da sprovodi nezavisnu politiku.

Za one kojima geopolitički motiv nije dovoljan indikator o identitetu „Velikog arhitekte“ odgovornog za konstrukciju regiona pod nazivom Zapadni Balkan neka pogledaju ko su novi vlasnici privatizovanih preduzeća, pravac emigracije naših mladih i školovanih ljudi i koje ambasade danas vode glavnu reč u regionu i bez čije saglasnosti se ne može rešiti ni jedno pitanje na Balkanu. Veliki arhitekta postjugoslovenskog prostranstva je kolektivni Zapad, 19 država koje su učestvovale u bombardovanju Srbije, vojno politički savez pod nazivom NATO, geopolitička strategija evroatlantizma kojom se rukovodi cela Evropa sa Sjedinjenim Državama na čelu. Njegova crkva je rimokatolička i protestantska. Kancelarije se nalaze u Vašingtonu, Briselu, Londonu, Rimu i Berlinu. To nije imaginarni neprijatelj – on je realan, stvaran i opipljiv, on je civilizacijski.

Zapad, kao i svaka civilizacija prema pokorenim narodima nastupa zajednički, u skladu sa svojim „superiornim“ pogledom na svet. U Evropi bez obzira na unutrašnje razmirice tokom istorije oduvek je postojala svest o pripadnosti evropskoj (romansko-germanskoj) porodici naroda, ta porodica je proširena i na Slovene, ali samo na one koje su prihvatili katoličanstvo. Ostali narodi jednostavno nisu mogli da postanu punopravni članovi „kluba izabranih“. U te „ostale“ spadaju i balkanski narodi, i zato se prema njima sprovodi kolonijalna strategija identična onoj na Bliskom istoku i u Africi tokom 19. i 20. veka. Zajednička politika Zapada prema drugim nezapadnim narodima sve više dolazi do izražaja. Trenutno, ona se manifestuje u Venecueli i Siriji, a tokom raspada Jugoslavije i bombardovanja Srba 1999. godine ona je bila demonstrirana i na Balkanu. Nemojte da vas zavarava nepriznavanje Kosova od strane pet članica EU. Ova činjenica ne povlači za sobom nikakve posledice na uspostavljenu konstrukciju Zapadnog Balkana. Reč je samo o nijansi oko statusa jedne male teritorije kako bi se ostavio prostor za manevrisanje i ucene. NATO će uvek naći opravdanje za svoje intervencije i prisustvo na Balkanu, obrazlažući ih na sledeći način. Balkan je sfera uticaja Evrope, na isti način na koji je Južna Amerika sfera uticaja Sjedinjenih Država, čak je i mentalitet naroda sličan. U očima Zapada, Balkanci su agresivni primitivci, zaostali usled viševekovne okupacije osmanskog i vizantijskog carstva. Oni su nesposobni samostalno da organizuju miran suživot i konstantno moraju živeti pod nečijim patronatom.

Od momenta oslobođenja Balkana od turskog iga Zapad vodi jednu konstantnu politiku porobljavanja, proklamovanu pod nazivom „prodiranje na istok“(Drang nach Osten). Skoro ceo 20. vek evropski nacionalisti su klali, palili i ubijali balkanske narode (uglavnom Srbe), a liberali krajem veka samo su nastavili istom linijom. Istorijska iskustvo nam govori da je za sudbinu Balkana irelevantno ko se nalazi na čelu Sjedinjenih Država, Velike Britanije ili Nemačke. Da li je u pitanju liberal Klinton ili konzervativac Tramp, kajzer Vilhelm, firer Hitler ili kancelar Gerhard Šreder, liberal Toni Bler ili konzervativac Boris Džonson, potpuno je sve jedno. Politika prema Balkanu ostaje konstantna bez obzira na smenu ideološke paradigme. Neke stvari, šta god da se desi, ne mogu se izmeniti. Za zapadnog prosvećenog konzervativca mi smo istočni narod, deo Orijenta. Za katolika i protestanta mi smo jeretici koje bi najbolje bilo preobratiti. Za liberale smo neprosvećeni primitivci koji još uvek nisu na dovoljno visokom stepenu civilizacije da priznaju gej brakove. Balkanski intelektualac i političar može sebe smatrati za istinskog predstavnika liberalne ili konzervativne Evrope, međutim istina je da je to samoobmana i da ga Evropljani nikad neće prihvatiti kao deo svoje kulturno-istorijske tradicije.

Ujedinjenjem Srba sa zapadnim narodima (pokatoličenim Slovenima) u jednu državu bio je pokušaj vesternizacije Balkana. Nešto slično što se sada pokušava sa integracijom Zapadnog Balkana u EU. Za Srbe, u to vreme Slovenci i Hrvati bili su VIP propusnica za članstvo u klubu izabranih. Srpska elita više nije morala da se plaši „kompleksa bivše kolonije“, već je automatski postala najmlađi član evropske porodice naroda. Bio je to pokušaj ublažavanja evropskog hegemonizma na Balkanu (tačnije germanskog), civilizacijsko venčanje dinastije Karađorđević sa Zapadom. Međutim, geografija Balkana pokazala se kao nepremostivi bedem u težnjama naše elite da poluostrvo civilizacijski priključi Evropi. Uprkos Jugoslovenskom predsedniku Titu koji je bio hrvatskog porekla, a samim tim i pripadnik zapadne civilizacije Beograd izlazi iz orbite Zapadnog uticaja i u okvirima Pokreta nesvrstanih počinje da gravitira ka budućim globalnim centrima moći Indiji, Jugoistočnoj Aziji, Egiptu. Nije to bila nikakva genijalna zamisao „druga Tita“ već uticaj geografskog položaja države na njenu spoljnu politiku. Nakon okretanja Jugoslavije budućim evroazijskim centrima moći Zapad nas odbacuje, shvatajući da se geostrateške vizije Evrope i Balkana na dugi rok ne poklapaju. Ako Srbi kao Jugosloveni nisu mogli da postanu deo Zapada, samostalna i većinski pravoslavna Srbija u bilo kojim granicama nema nikakve šanse.

Na vreme je balkanski seizmograf registrovao tektonski uspon zemalja nesvrstanih koji niko u tom trenutku nije mogao ni da zamisli. Taj isti seizmograf danas Beogradu jasno signalizira da ne treba menjati spoljnopolitički kurs usmeren na evroazijske države u usponu. Posmatrajući trend pomeranja težišta globalne moći sa Zapada na Istok, konačan razvod sa Zapadom i nije tako loša opcija. Raspad Jugoslavije i „srpska krivica“ omogućila nam je da bolje sagledamo naše mesto u svetu i konačno odbacimo viševekovne iluzija o evropskoj Srbiji. Sudbinu Balkana i njegovu budućnost ne treba tražiti u evroatlantskim strukturama i koncepcijama. Uprkos velikom pritisku i potpunoj izolaciji u kojoj se Srbija nalazi potrebno je ponuditi alternativu i raditi na rušenju uspostavljene konstrukcije Zapadnog Balkana. To znači: 1. Ne težiti razgraničenju sa Makedoncima, Bosancima, Crnogorcima, a najmanje sa Albancima, već težiti razgraničenju sa Zapadom 2. Držati širom otvorena vrata istočnim narodima kako bi evroazijski karakter poluostrva sve više dolazio do izražaja. U takvom slučaju Srbija ima šanse u mitskoj borbi protiv evroatlantskog Golijata.

Insistirati na poziciji zasnovanoj na geopolitičkoj stvarnosti ne bi trebalo da nas zabrinjava, tim pre što se nekadašnja uloga i značaj Istoka iz dokolumbovske epohe ponovo obnavlja.

Izvor: stanjestvari

Pročitajte još:

Rumija