• Поглед

Румуни одали пошту српским жртвама у Великом рату

1 min read

9 година ‎ Политика

На југоистоку Румуније, у градићу Медџидији, пристаништу на каналу Дунав-Црно море, у самом срцу Добруџе, великим свечаностима обележена је стогодишњица славних битака које је у лето и јесен 1916. на овим просторима водила чувена Прва српска добровољачка дивизија пружајући неизмерну помоћ румунском народу у борби за слободу и независност.

На узвишици медџидијског православног гробља, у подножју величанствене пирамиде саграђене од нашег белог венчачког мермера, коју су септембра 1926. на десету годишњицу подвига српских јунака, открили краљ Александар Други Карађорђевић и његов таст, румунски краљ Фердинанд, одржана је свечана комеморација. На њој је учествовала делегација српске владе на челу са Александром Вулином, министром за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

У оквиру обележавања стогодишњице битака које су, заједно са румунском и руском војском, водили 1916. припадници Прве српске добровољачке дивизије на врелој добруџанској земљи, Лига румунско-српског пријатељства, у сарадњи са Удружењем српско-румунског пријатељства и Удружењем потомака српских ратника 1912-1918, организовала је више комеморативних манифестација у Медџидији и оближњој великој црноморској луци Констанци (изложба, научни симпозијум уз учешће српских и румунских историчара, свечани концерт, посете Кокарџи, Амзачи, Топрајстару и другим местима где су вођене најкрвавије борбе против немачких и бугарских освајача).

О епопеји Прве српске добровољачке дивизије код нас се, нажалост, доста мало зна, штуро пише и говори. Дивизија је у већ распламсаном вихору Првог светског рата основана у Русији. У њу су ступили углавном Срби, али и Хрвати, Словенци, Чеси и Словаци мобилисани у аустро-угарску војску као поданици Црно-жуте монархије, који су допали руског заробљеништва. У њима је прорадио у то време растући дух словенства и југословенства. Жудели су да се боре за слободу свога рода.

Маја месеца 1916. у руској Одеси цар Николај Други и српски премијер Никола Пашић уручили су дивизији борбени стег. Укључена у један руски корпус она се, по уласку Румуније у рат августа исте године, хитно шаље на слабо брањени јужни, Добруџански фронт у пуном саставу од преко 18.000 војника и официра.

Командни састав дивизије био је послат са Солунског фронта. Две стотине српских официра и подофицира упућено је у Одесу. Да би до ње стигли требало је да обиђу цели европски континент, бродом преко Средоземног мора, Гибралтара, Канала Ламанш, Северног мора до руске луке Архангелск и то упркос претњама немачких подморница које су тада биле господари пучине. А потом од Архангелска на хиљаде километара железницом до Одесе.

Августа и септембра 1916. на Добруџанском фронту вођене су ретко виђене крваве борбе. За кратко време погинуло је око 3.000 њених војника и официра, док је преко 6.000 било рањено или нестало. Једноставно, њен борбени састав био је преполовљен.

Уследило је повлачење у Русију која је убрзо била захваћена страховитим грађанским ратом. Део бораца Прве српске добровољачке дивизије одлучује да се преко неизмерног Сибира докопа обале Пацифика и крене Јапанским и Кинеским морем, Индијским океаном, преко Суецког канала и Средоземног мора у сусрет својој браћи, васкрслој српској војсци на Солунском фронту. Епопеја достојна дивљења. И стижу на време. Учествују у пробоју Солунског фронта 1918. и ослободилачком маршу славом овенчане српске војске.

На многим добровољачким грудима нашли су се високи румунски орден за ратно витештво „Михај Храбри” или Карађорђева звезда!

Подвиг српских ратника на Добруџанском фронту, њихове жртве ушли су заувек у темеље многовековног српско-румунског пријатељства и сарадње. У првој послератној деценији Румуни су са великим пијететом са некадашњих бојишта сакупили посмртне остатке српских јунака палих у Добруџи и пренели их у заједничку гробницу у Медџидији. Над њом је никла величанствена пирамида, спомен костурница као један од највећих белега витештва српских ратника изван наше земље.

Истини за вољу ваља рећи да се о овом српском споменику већ годинама дирљиво брину локалне власти и мештани. Аутор овог извештаја био је сведок када је пре нешто мање од десет година обављана темељна рестаурација пирамиде над којом је време учинило своје. Једна у црнину завијена старица Румунка, грцала је у сузама мислећи да се споменик руши. Понављала је: „Немојте нам односити наше синове”.

За разлику од ње у румунском политичком центру, у медијима већ деценијама се запоставља, просто прећуткује постојање српске пирамиде у Медџидији. У новонасталој геополитичкој ситуацији овдашњим високим званичницима не одговара и само помињање чињенице да су се једног (историјског) тренутка на истој страни Румуни борили за слободу заједно са Русима и Србима, а против Немачке и Бугарске.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: