Ruke gore, prisegni zastavu, popušti himnu

Piše: Mišo Vujović

Mladi pošteni, obrazovani, naočiti, hrabri ljudi poput Marka Kovačevića smetaju tranfetitskom trendu u svim sverama života.

Tradicionalno društvo polako izumire i na njegovo mesto dolazi bipolarni svat. Globalno društvo koje će resetovati tradiciju, baštinu, dobićemo se svemu što nas je zgražavali i sablažnjavalo. Majmunsko bestiđe, demonski nagoni lišeni bilo kakvog načela etike i morala, postaće novi simbol vere, čoveka depersonalizovane ličnosti naočitog i snažnog s’polja, sićušnog i plahovitog u biti.

Oklop je suština.

Nju ne vidimo, naročito mi u svome nefiltriranom ogledalu, dodatno zamašćenom celivima trenutnih nosilaca kampanje “hvala ti što postojiš”, “ dok ti stojiš oni neće pasti”, “ Sami ga Bog poslo preko onoga strmoglava, od Pive i Banjana u naš kraj…”, dičimo s njime ko Pješivci smokvama”, ko “budala darovima i bula gaćama”. E nije mi jasno zašto su buli smetale gaće, a dimije nemaju aerodinamični oblik”!

Oni traju dok se ne strmoglavi epoha. Oni su njeni čuvari, ali i tada postoje presedani. To su Čuvari, Jači od svega. I od Komiteta – tako ih zovu. Nekada udarna pesnica ideologije danas sredstvo ubeđivanja , odličan metod za vraćanje memorije. Izuzeci su ili kapitalni primerci koje je prevazišlo vreme a samim tim i sahranilo im ideologiju te su postali nezarazni ali toliko ruinirani za primer masi kako prolaze oni što su se na akademski način odrekli Vođe.

O onima nađenim i neidietifikovanim, nestalim pod nepoznatim okolnostima, o masovnom prelasku moto-razvozača hrane u plaćene ubice…
Ali neću o našim felerima. Zakrpljeni smo od glave do zadnjice. Curi na sve strane. Smenjuju se dve vrste amonijaka fekalni i metiljavi.

E oni hoće da nam se useru u život!

U sveću, u krst i kandilo! Nismo bili preterano religiozni i to nisu bili religiozni već odbrambeni simboli.

Crna Gora je zaslepljena takvom količinom svetlosti prva potamnela, prva je okađena i miropomazan a. Život na zemlju je delić treptaja u smiraj čoveka.

Znaju to sveti a zna i nečastivi!

Iskra u kamenu najbolje varniči. Ako postoji nesalomivi kameni on je tu u ovim gorama.

Ne progone Marka Kovačevića oni progone Boga, zamagljuju pamćenje boreći se sa sabom, sa svojom neverom, preverom, muče se da bi ubedili sebe svesni da će ih kada potpuno poveruju u tu laž, ta laž i sahraniti.

Njihov projekat dukljanizovanja stanovništva nije uspeo. Manjina bez većine u bilo čemu, osim kapitala, javnog krivenog. Crna Gora nema jezik, u projekat takozvane CPC zapetljala Udba, dok verujući narod ni u jedno trenutku nije bio u dilemi da ima bilo kakvu komunikaciju sa ljudima izbačenim iz drugih crkvama, među kojima su i predstupnici od zakona.

Ušli su u tesno odelo, usko – nečije drugo. Kao rasnog konja da ubace u magareću kožu . On se obično rita prednjim nogama. Pokušava da se pokaže kao konj. On rže, kasa, galopira, ali je postao magarac.

I kada je u stroju pokušava da se predstavi kao službeni konj, brzo ga prepoznaju i ćušnu u tovarna grla.

To ga iznervira pa se lati novog glasa. Riče ko magarac, a tek kada se himna svira propne se na prve noge i pusti glas.

Njegova bliska rođaka mazga je tokom intonacije himne pustila gas. Stidljivo prduckanje, dok je stari konj opalio ko iz topa da se vojni orkestar zatresao.

Ako je intoniranje himne duboko intiman čin svakog pojedinca, zašto se spočitavaju gluposti čoveku da je držao ruke blizu intimnih delova tela, pita se ugledni profesor filosofije dodajući da u okupiranim zemljama prilikom intoniiranja himne zakonom treba regulisati dizanje ruku u vis.