Ruganje istoriji

Piše: Živadin Jovanović

Na marginama svečanog obeležavanja 100-te godišnjice pobede u Velikom ratu

Sad je bar jasno da u Francuskoj nema nikakve razlike između državnog i crkvenog tretmana gostiju i njihovih simbola tokom obeležavanja 100. godišnjice pobede u Velikom ratu. Crkvene vlasti i Notr Dam su saopštili da su samo sledili pozive i protokol  predsedničke Jelisejske palate. Loptanje u međuvremenu oko toga ko je odlučio da se u Notr Damu, pored srpske i savezničkih zastava, istakne i zastava jedne nasilne i ilegalne tvorevine, bilo je način iskazivanja obzira zvaničnog Pariza prema prijateljskoj Srbiji.

Francuzski predsednik Emanuel Makron, naravno, ima prava da poziva u goste koga želi. Na Srbiji je da sama oceni da li je njegov poziv Predsedniku Srbije izraz istinskog uvažavanja, s obzirom na činjenice i okolnosti, ili poziv – iz namere ili nepažnje – sadrži i dozu cinizma, licemerja pa čak i ponižavanja.

Prisustvo srpskog Predsednika na svečanosti povodom 100-te godišnjice pobede u Prvom svetskom ratu u Parizu, uz isti tretman srpske i zastave tzv. „Republike Kosovo“, srpskog Predsednika i nazovi predsednika jedne kriminalne tvorevine, može se javnosti predstavljati ovako ili onako, zavisno od orijentacije političara ili medija. Suštinski posmatrano, to bi bilo pristajanje na ponižavanje Srbije i srpske nacije, nepoštovanje preko 1,200.000 srpskih žrtava palih tokom odbrane od agresora i okupatora Srbije uključujući Kosovo i Metohiju.

Pozivanje i istovetan tretman Predsednika Srbije i njenih vekovnih državnih simbola kao i nazovi predsednika jedne nezakonite, kriminalne tvorevine i njenih simbola na svečanosti povodom 100 godina od pobede u Velikom ratu, predstavlja ruganje istoriji. Prihvatanje poziva, u tim uslovima, i eventualni razgovori Predsednika Srbije i predstavnika Prištine, značili bi da Predsednik Srbije, u ime srpskog naroda, potvrđuje ispravnost teze domaćina da je predstavniku Prištine mesto upravo među 80  šefova država i vlada u toj jedinstvenoj prilici kojom se obeležava jubilej jednog od najvažnijih događaja u istoriji Evrope. Da li to srpski narod, zaista, želi i nije li to saučestvovanje u pokušaju revizije istorije?

Pokušaji relativizacije ukazivanjem na to da se zastava i predstavnici kriminalne tvorevine pojavljuju i na drugim skupovima po Evropi usmereni su da skrenu pažnju sa suštine i krajnje neumesni. Političke akrobate evropske elite proizvode masu događanja, ali to ne umanjuje izuzetan istorijski značaj obeležavanja 100-godišnjeg jubileja pobede u Velikom ratu kakav ovih dana predstoji u Parizu. Ako o ičemu, takvi pokušaji govore o neprekidnom snižavanju nivoa poštovanja javnosti, zdravog razuma kao i nacionalnog i državnog dostojanstva.

Prihvatanje razgovora o pitanju budućnosti Pokrajine Kosova i Metohije sa predstavnikom Prištine na marginama skupa u Parizu, bio bi dodatni znak mirenja sa ponižavanjem.

Postavlja se pitanje kada je srpska diplomatija saznala da će srpska i zastava tzv. „Republike Kosovo“ imati isti tretman na svečanostima u Parizu i da će tamo prisustvovati i predstavnik Prištine i šta je tim povodom preduzeto da Pariz preispita te elemente programa koji su Srbiji neprihvatljivi te, ako je to učinjeno, kakav je bio odgovor zvaničnog Pariza?

Jedan na jedan u tzv. pregovorima u Brislu, uz komesara EU, nije isto što jedan na jedan u Parizu gde su šefovi univerzalno priznatih država ili vlada, odnosno, članica UN. Ako sastajanja i razgovori u formatu koji je jednoj strani isporučivao koncesije bez presedana a drugoj nametao samo obaveze, odricanja od sopstvenog Ustava i ponižavanja uopšte  imaju smisla, onda svakako ne može biti opravdanja niti logički i moralno održivog objašnjenja da se oni vezuju za tako uzvišenu priliku koja se dešava samo jednom u 100 godina i čiji je osnovni smisao odavanje počasti borcima palim za slobodu od agresije i civilnim žrtvama.

Povelja UN, rezolucija SB 1244 i Ustav su stubovi formata pregovora koji, iako nesavršen, jedini daje priliku za uravnotežene pregovore i dolaženje do održivog rešenja. Briselski format čija je isključiva uloga zaštita geopolitičkih interesa Zapada, odnosno NATO-a, nepogrešivo vodi gomilanju konfliktnog potencijala, sa nesagledivim posledicama.

Čini se da se kreatori koncepta obeležavanja ovog velikog jubileja, uključivanjem Prištine, njenih simbola i predstavnika, nisu odmakli od  stereotipa 90-tih godina prošlog veka i samo-nametnute percepcije o večitoj „srpskoj krivici“ zbog čega i danas veruju da Srbi, „po defoltu“, moraju prihvatati sva poniženja i sve diktate?

Zašto bi se izostajanje najvišeg predstavnika Srbije sa svečanosti koja sadrži elemente najgrubljeg vređanja nacionalnog i državnog dostojanstva karakterisalo kao put ka samoizolaciji Srbije, a ne znak jasne mere samopoštovanja? Zašto bi to uopšte bila greška Srbije a ne znak ozbiljne dekadencije moralnih, političkih i civilizacijskih kriterijuma, kao i odsustva vizije domaćina koji je čak nije uzeo u obzir da ni 5 članica EU ne priznaje samoproglašenu tvorevinu na teritoriji Pokrajine Kosovo i Metohija?

Reč je o aroganciji i pritisku ne samo prema Srbiji i srpskom narodu već i prema Rusiji, Kini, Indiji i mnogi drugim zemljama i nacijama rastuće moći koje poštuju osnovne norme međunarodnih odnosa i odluke SB UN i koje ne prihvataju presedane, jednostrane odluke i bilo čiji ekskluzivitet.

Srbi pali tokom Prvog svetskog rata, branili su slobodu Srbije sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu. Kako bi oni, ili njihovi potomci, danas primili vest da se tokom proslave povodom 100-te godišnjice njihove pobede sastaju Predsednik Srbije i bivši komandant terorista i secesionista, koji je, uz drugo, indiciran kao jedan od odgovornih za etničko čišćenje i zločine protiv Srba?

Isti tretman državni simbola i predstavnika Srbije koja je dala 1,2 miliona života za pobedu saveznika u Prvom svetskom ratu, s jedne strane, i simbola secesionističke tvorevine i bivšeg vođe terorista, s druge, sramota je i simptom civilizacijskog posrnuća.

Izostajanje Predsednika Srbije zbog nemirenja sa vređanjem nacionalnog i državnog dostojanstva, kao i iz pijeteta prema 1.200.000 srpskih žrtava je način da se Evropi pošalje dosad najozbiljniji signal da se Srbija ne miri sa ponižavanjem svojih bivših saveznika i da ne prihvata trgovinu Kosovom i Metohijom?

Valja razmisliti i o tome koliko je Srba bilo na Kosovu i Metohiji pre juna 1914, ko je vršio njihovo etničko čišćenje, kao i koju su ulogu imali Albanaci sa Kosova i Metohije u pobedi saveznika u Prvom svetskom ratu? Jer, ipak, reč je o obeležavanju velikog jubileja pobede u Prvom svetskom ratu, a ne o sportu, ili klimatskog zagrevanju.

Evropi je katarza potrebnija nego Srbiji. Zarad njene sopstvene budućnosti. Katastrofalne greške koje je učinila zločinačkom agresijom protiv Srbije 1999. i priznavanjem kriminalne secesije 2008. ne može se opravdati ili gurnuti pod tepih danas – kao što nešto slično nedavno izjavi češki predsednik Miloš Zeman.

Tekst je objavljen u Frankfurtske Vesti, 05.11. 2018. Beoforum, 06.11.2018., Društvo srpskih domaćina, 07.11. 2018.)