Романтизација диктатуре – Титоизам се вратио у Црну Гору кад се морала бранити аутократија

Пише: Веселин Поповић

Тито је умро 1980. године. Реалност је да се Титове Југославије, система, црвених пасоша и најглупље приче „могао си на клупу да спаваш“ моја генерација не сјећа. А ни мало старије генерације. Прво чега се сјећам јесте рат у БиХ, инфлације, Емилови дневници, како Мило мрзи шах…

Зато ми је и смијешно када видим да моји вршњаци каче на друштвеним мрежама Титове слике, дијеле пјесме које величају наводна Титова достигнућа. Још смјешније је када видим да то раде млађи од мене.

Истина, закачили смо у школи да учимо дио Титове историје, све те „величанствености“, извјештаје његових путашествија по свијету. Срећом је већ тада било доступно и друге литературе, људи су смјели да проговоре о тим неким догађајима, па смо могли да проширимо знање о периоду иза нас. О истини.

И званична политика у Црној Гори је пратила ту слободу интерпретације историје. Ослобођење! Званичници су се бусали у груди свјасрпске, из цркви су дозволили да се истјера стока, почели чак и крст да љубе.

Трајало је – пар година.

Трајало је до расцјепа ДПС. Јер је то био моменат када је побједник схватио да мора наћи начин како да представи непромјенљивост, доживотно владање и „један одлучује о свему“ систем као добру ствар.

Мудре маркетиншке главе га подсјетише да је некад љубио петокраку умјесто крста, па му повратна транзиција неће бити пливање у непознатом. Само је још требало наћи начин како.

Е ту на сцену ступају „историчари по уговору“, медијски агресори, ново бјежање из цркве, увођење црвене боје на сваку јавну површину. Чак се као концепт „грађанске државе“ у ствари пласира комунистичко „братство и јединство“. Наравно, нит братства, нит јединства, него само што више хапшења неистомишљеника. (Поносан би био монструм Јово голоотошки.)

Проблем је био – а гдје су пионири?

Наравно – Савјет младих! И све партије око њега да направе асоцијације младих. И сви да буду под константним притиском да постоји идеја о „највећем сину наших народа“. Бљуц. Да не заборавимо и хорске наступе, кореографије – па, јебеНти, Милу су штафету доносили! Добро, није штафета, него боца шампањца, али свако вријеме своје носи.

Поново имамо Емилове дневнике, без Емила. Љуби се петокрака, а хтјели су и цркве да узимају.

И тако сад живимо хибридни комунизам, рециклирање и романтизовање Тита, братство и јединство без Срба, имамо градоначелника Подгорице, моја је генерација па се све горе написано подразумијева, који подиже споменик Титу.

Имамо платформу да „један зајаше“ и да се не скида.

Само ако смо будале да дозволимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: