Rokenrol i vudu magija

Piše: Dragan R. Mlađenović

“Blažen (je) čovek koji ne ide na veće bezbožnih, i na put grešnih ne stade, i na sedalište pogubnika ne sede.“ (Psalam 1. stih 1)

O čudotvornom dejstvu muzičke umetnosti govore najstariji mitovi i legende čovečanstva.[3]

Godine 1517. španski misionar Bartolomeo de las Kasas je, sažalivši se mnogo na Indijance koji su ostavljali svoje kosti u paklenim jamama rudnika zlata na Antilima (arhipelagu Srednje Amerike koji je Kolumbo smatrao i nazvao Zapadnom Indijom), predložio svom kralju Karlosu Petom Habsburškom (1500–58), čija je monarhija obuhvatala pola Evrope, a sada i novootkrivenu „Zapadnu Indiju“, da odobri „uvoz“ crnih rudara iz Afrike. Tako su sledeće, 1518. godine u novu špansku koloniju na Karibima dovedena prva tri afrička roba. Do 1526. naseljeno je crno afričko roblje i u kontinentalnom delu Amerike. U pozno leto 1619. godine, brod „ni sa čim osim 20 i nekog crnca“ pristao je u luku u razvoju Point komfort u Virdžiniji. Ti Afrikanci bili su među prvim žrtvama američke trgovine robljem, pre 400 godina.

Većina robova je od svog nekadašnjeg života sačuvala jedino svoja animistička verovanja koja su se ogledala u šamanističkom prizivanju duhova prirode. Ovo stanje transa ili posednutosti „duhovima“ postizali su uz zvuke bubnjeva, prodornih svirala, plesa i opijata. Obred je na jeziku zapadno-afričkih plemena Fon, Aja i Eve koje je živelo na području nekadašnjeg  Dahomeja (današnjeg Benina), Togoa, Gane i Nigerije, nazvan „vodun“ (en. „voodoo“), što označava „boga prirode“.

Država Luizijana na južnoj obali SAD (engl.  Louisiana,  fr.  Louisiane,  kreol.  Lwizyàn) je osnovana kao francuska kolonija. Dobila je ime po  francuskom kralju Luju XIV, poznatom po nadimku Kralj Sunce (fr. Le Roi Soleil), koji je vladao od 1643. do 1715. godine. Zanimljivo je da su SAD i njen predsednik Tomas Džeferson 1803. kupile Luizijanu od Napoleona za 15 miliona dolara. Zatim je počelo naseljavanje robova iz Zapadne Afrike. Najveći grad Luizijane, Nju Orlienz („Novi Orlean“) uskoro je postao glavni centar severnoameričke trgovine robljem. Za kratko vreme, do 1817, vudu je postao preovlađujuće verovanje afričkih robova. Mada nikada nije izgubila svoje spiritualne korene, muzika vudua je počela da se razvija sasvim nezavisno. Afro–ritmovi su počeli da se sviraju na instrumentima Zapadne Evrope i Sjedinjenih Država. Tako su u muzikalnom Nju Orleanzu počeli da nastaju prvi duvački orkestri, pa je, po rečima jednog kritičara „počela sto godina duga trudnoća koja je na kraju urodila dominantnim popularnim muzičkim stilovima dvadesetog veka – džezom, bluzom, ritmom i bluzom i rokenrolom“.

Bluz je, verovatno više nego bilo koji drugi žanr crnačke muzike, zadržao duhovnu vezu sa vuduom iz koga je rođen. Vudu i bluz imaju sopstveni „šifrovani“ jezik kako ih beli robovlasnici ne bi razumeli. Tako su vudu i bluz postali neposredna prethodnica rokenrola.

Prvi bluz pevač koji je 1936. i 1937. snimio svojih dvadeset devet pesama, zvao se Robert Džonson (1911–38). Raskošni muzičko–pesnički dar oni koji su ga poznavali pripisali su faustovskom paktu sa infernalnim vudu moćima. Džonsonov „Bluz o raskršću“ je vrsta vudu himne, a raskršće predstavlja mističke dveri za ulazak u nevidljivi svet „bogova“ i duhova i znači vudu inicijaciju. Svaki od stihova ove pesme priziva priviđenja vudu obreda. Sami naslovi Džonsonovih pesama mnogo govore („Pakleni pas sledi moj trag“), a pesma „Ja i đavo bluz“ počinje stihom: „Dobro jutro, Satano, verujem da je moje vreme došlo…“

Robert Džonson je presudno uticao na mnoge bluz pevače koji su došli posle njega. Piti Vitstrou iz naraštaja prvih bluz pevača i pesnika nazivao je sebe „đavolovim zetom i glavnim šerifom pakla“. Madi Voters (1913– 83), koga su mnogi smatrali „ocem bluza“, svoje početno muzičko nadahnuće uglavnom duguje Džonsonu, koga je inače s mnogo prava smatrao „opasnim čovekom“.

Verovatno nije ni malo slučajno što su članovi slavne engleske hard–rok grupe „Rolling Stones“ (formirane 1962. u Londonu, prvi sastav su činili pevač Mick Jagger, gitaristi Brian Jones i Keith Richards, bas-gitarista Bill Wyman i bubnjar Charlie Watts), svoju blistavu karijeru započeli izvodeći mnoge pesme Roberta Džonsona, niti da su i samo ime svog žestokog benda slučajno dali po jednoj pesmi Madi Votersa.

I tada je započela i proradila simbioza vudu–magije, bluza i roka. Pitanje je samo koliko su i da li su uopšte kritičari i mnogi samozvani stručnjaci za popularnu (pod)kulturu prepoznali načela i metode šamanističke magije. Kit Ričards, gitarista Stounsa, objasnio je njihove nastupe ovako: „Svaka zvučna vibracija ima određeno dejstvo na vas. Možete da proizvedete određene zvuke koji će automatski da vas nateraju da povraćate. Sasvim je sigurno da svaki zvuk deluje na telo, i efekat dobre ritam–sekcije iz pozadine može da natera srce da vam siđe u pete“.

Trenutak razobličenja ove infernalne koalicije roka i vudu–magije dogodio se na velikom rok–festivalu krajem 1969. godine na jednoj širokoj visoravni u Altamonu kraj San Fransiska u Kaliforniji. Kao zvezde festivala najavljena su dva domaća kalifornijska benda: Džeferson Erplejn (Jefferson Airplane, aktivni od 1965–73) iz San Fransiska, i Grejtful Ded (Grateful Dead, aktivni od 1965–95) iz Palo Alta. Kao posebno iznenađenje i vrhunac Festivala najavljen je nastup širom zapadnog sveta proslavljenog hard–rok benda „Rolling Stones“ iz Londona, kojim ovi žestoki momci završavaju svoju američku turneju.

S pravom očekujući da će festival u Altamonu biti „stvar za pamćenje i istoriju“ poput poznatog Vudstoka na Istočnoj obali, filmadžije su uključili kamere da dokumentaristički ovekoveče veliki događaj.[4]

Dokumentarac prikazuje nekakve redare nazvane „Anđeli pakla“, čiji je zadatak bio da živim obručom oko bine zaustave alkoholisane obožavaoce da se penju na binu i ometaju muzičare. Pijane i drogirane publike je bilo, po grubim procenama, čak oko 300.000(!) Naravno da ovakvu rulju nikakvi redari nisu mogli dovesti u red, tako da je tokom nastupa bendova stalno izbijala tuča, a „Anđeli pakla“ su mlatili masu ojačanim bilijarskim štapovima.

Stounsi su se, kao najveće zvezde Festivala, pojavili tek naveče. I za početak nastupa odabrali pesmu koja je višestruko raspalila sasvim pomahnitalu, uveliko drogiranu masu – „Sympathy for the Devil“ („Naklonost prema đavolu“):

„Please allow me to introduce myself/ I’m a man of wealth and taste/ I’ve been around for a long, long years/ Stole million man’s soul an faith./    And I was ’round when Jesus Christ/ Had his moment of doubt and pain/ Made damn sure that Pilate/ Washed his hands and sealed his fate. (…)“

(„Dozvolite da predstavim se ja,/ Ja sam bogataš od ukusa,/ Uz vas sam oduvek, baš oduvek ja,/ Kradući duše vernih miliona./    Uz Isusa bejah i kada on/ Postade sumnjičav i bolan,/ Pripazih da Pilat ruke opere/ I tako sudbinu svoju odabere. (…)“)

Drogirano–izbezumljena rulja se ni tada nije smirila. Naprotiv, divljanje je krenulo u krešendo, pa su i „Anđeli pakla“ još žešće nastavili da mlate publiku. U jednom trenutku jedan iznervirani „Anđeo“ je izvukao nož i svirepo izbo jednog mladića iz publike. Bilo je to hladnokrvno ubistvo koje u opštem metežu niko nije primetio izuzev kamere, pa je snimak kasnije umontiran u dokumentarac. Pokojni Džeri Garsija (Jerome John Garcia, 1942–95) je kao osnivač i gitarista kalifornijske grupe „Grejtful Ded“  učestvovao na ovom Festivalu. Njegov komentar o čitavoj ovoj ludo–nesrećnoj priredbi je sažet i jasan. Garsija je izjavio sledeće:

„Sve je to pokrenula muzika… Shvatio sam to kada su Stounsi svirali, a u publici je počela tuča, oni su svirali `Naklonost prema đavolu`, i tada sam shvatio da je trebalo da znam. Znate, ne možete jednostavno to da oslobodite, a da se u nekom trenutku ne okrene protiv vas.“[5]

Garsija je ukazao da je priredba „Dajte mi sklonište“ nešto više od jezivog prizora ubistava pred kamerama. To je moderna varijanta priče u kojoj rokeri kao vudu–šamani gube kontrolu nad zlodusima koje su prizvali. Zli dusi su tada oslobođeni krenuli u svet da potraže nove žrtve u koje će se useliti i posesti.

NAPOMENE:

[1] U kapitalnom delu „Šamanizam“ Mirča Elijade opisuje šamana kao duhovnog vođu plemena koji ima ulogu sveštenika i lekara–iscelitelja. Šaman je tungurska reč koja je preko ruskog ušla u sve jezike sveta.

[2] Animizam (od latinske reči: anima, „duša“ ili „duh“) verovanje je da sve poseduje dušu ili duh, uključujući životinje, biljke, stene, planine, reke i zvezde, a nežive stvari prolaze kroz mentalne procese slične onima koje se odigravaju u ljudskom biću.

[3] Dobar primer paganskog „sveštenika“ predstavlja poznati mitski pevač i pesnik Orfej (gr. Ὀρφεύς). Starogrčki „bog“ Apolon mu je darovao liru sa sedam žica i prve pouke u pevanju i sviranju. Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna: dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje su se sakupljale oko njegovih nogu. Videti: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, Beograd, 1979,  str. 310-312.

[4] Dokumentarac o rok–festivalu  u Altamonu prikazan je premijerno sledeće 1970. godine pod naslovom „Gimme Shelter“ („Dajte mi sklonište“).

[5] Majkl Bejdžent i Ričard Li, Muzika i magija u knjizi Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Anti–Madone, Zadužbina Hilandara–Beograd, 1997, str. 119.

BORBA ZA ISTINU

Pročitajte JOŠ:

„Trećerazredni evropski prijatelji“ – gospodari procesa u Crnoj Gori