Рибар

Како је Драго Бата Маројевић, жестоки момак Никшићке и Београдске калдрме постао мирни рибар Баја из Пирана?

Пише: Мишо Вујовић

Бокс и поезија су неспојиви само за оне са елементарним непознавањем мајстора ове две племените вештине. Многи колоси међу конопцима, снажни ударачи у рингу, писали су емитивне стихове. Мало је познато да је један од најсуровијих фајтера племените вештине, Марјан Бенеш, југословенски Роки Билбоа, био танана песничка душа и да је ван ринга свирао флауту и виолину.

Крајем деведесетих објавио је књигу поезије „Друга страна медаље“. Бокс је у неко витешко време представљао поезију песницама, како је говорио легендарни Стивенсон, док је боемска поезија врста боксовања стиховима.

Јунак ове приче тренирао је бокс и писао песме. И то песме по узору на Јесењина. Јаке сликовите риме слагале су се у његовој дечачкој глави, претакале у карирану свеску из математике, у коју је штековао своју мелодичну поезију, све до тренутка док га наставник српског, није упозорио да нема места за два Јесењина. У ствари град је био пун занесених Сергеја и готово да у тим годинама, у Никшићу, није било дечака који наизуст није знао требјешког Јесењина Вита Николића, или вечитог меланхолика Леса Ивановића чије су „Кари Шабанови“, шапутали уз прве загрљаје и нестајали у премијерним пољупцима, у сенци никшићких липа.

Друга велика љубав из младости, Драга Бате Маројевића, пиранског рибара и угоститеља био је бокс. Али, ни он, попут многих, јаких и одважних Никшићана није постао ни песник ни боксер, већ се, ношен изазовима живота са завежљајем успомена отиснуо у свет. Најпре преко Бара, где је завршио средњу школу и са дипломом техничара сточарства, искуством боди гарда у дискотекама, кренуо на студије у Новом Саду, али је убрзо академска надградња остала у сенци неких других – прагматичнијих инетересовања, преточених у један динамични готово филмски живот, овог по много чему специфичног и свакако аутентичног човека.

„ Као дечак чувао сам стоку. Спреман у сваком тренутку да их заштитим и супсроставим се било којој врсти опасности. Да би се супроставио вуку мораш бити вук, рекао је неко. А ми управо, живимо вучја времена омеђене неким хуманим законима, док се чопори вукова сити облизују. И то су моћни чопори мултинационални, берзански, банкарски, трговачки, војни… и да не набрајам. Због тога сам ја постао морски вук. Рибар, господар свог живота. Срећа је што сам ја до своје победе дошао са ожиљцима, али без губитака“, почиње своју животну причу овај педесет петогодишњи Никшићанин док седимо у пријатном пиранском ресторанчићу на самој обали.
„ У Црној Гори је сваки посао, чак и претерано размишљање, физички исцрпљујуће, али се ја ни у једном погледу нисам штедео, а било је на претек изазова”, наставља загонетно се смешкајући.

“Али и данас живим у детињству.

Детињство је најупечатљивији део живота. Човек без детињства никада неће остварити пуноћу. Слике детињства носе човека кроз највеће изазове. Ко има детињство увек ће имати сигурно уточиште. То пре свега мислим на људе са дефинисаном кичмом. Са јеким темељима, а детињство је темељ живота.

Сећам се када сам као младић читао Ђиласову књигу о Његошу! Моја породица није била наклоњена комунистима, мој отац Баћо је преспавао једну ноћ под Бедемом због псовања Тита, а Ђидо је, без обзира што је у једном тренутку постао диседент, како су га звали, мада је у питању било ривалство у самом врху и борба за власт, био један од главних идеолога чистки у Црној Гори. И не само тога…

Пита ме баба Марта шта читам.
– Ђиласову критику Његоша, одговарам.
– Зар се Ђидо усудио да критикује великог Његоша, скоро запрепашћено се запитала моја баба Марта.

Било је некада у Црној Гори непојмљиво да неко критикује Његоша, сада се такмиче да ископају мало прљавог веша како би и на такав начин измилели из својих брлога и показали своје изгужване силуете. Није проблем да десрбизују Његоша, али шта да раде са његовим делом. “, пита се Баја Маројевић.

„Некада је било незамисливо да лош човек говори о добром. Могао је у неким круговима нижеразредних истомишљеника, али пред озбиљним публиком никада. Без обзира на свој политички учинак у време и непосредно након рата, Ђилас је био врстан интелектуалац који је у затвору у Сремској Митровици, написао изванредну студију о Његошу“, размишља на глас листајући успомене.

Немиран дух, вишак андреналина, неспремност прављења компромиса са суморном свакодневициом уводи га у саму жилу куцавицу града, поспаног и суморног дању, напуцаног хормонима ноћу, у коме прибежиште налазе разни ликови склони лакој заради и животу на високој нози. Бурних деведесетих у јеку параджавног хаоса у коме је држава ловила у мутном, легализујући све токове сиве економије, Баја Маројевић отвара ноћни клуб у хотелу „Путник“ у ком се „престижна“ клијентела своју репутацију стицала у разним ватреним окршајима на врелом београдском асфалту. Због пословне неизвесности, санкција, административног спотицања о младалачке несташлуке из Београда одлази на Кипар.

У Лимасолу наставља да води ноћне клубове, окружен лепотицама са истока претежно Рускињама.

Али посао са кипранима није ишао глатко. “Странац на Кипру тешко може напредовати у послу ако није у партнерству са Кипранином. Мени је ортак дуговао паре, а дуг ми је вратио проказивањем властима и смештајем у затвору одакле сам макон месец дана депортован”, присећа се данас Драго Баја Маројевић, док нас гости у својој рибарској коноби на самој јадранској обали.

“ Наравно да не могу прескочити свој турбулентни период живота у Цириху, одакле сам се вратио након четири године. Бесплатним летом из Цириха за Љубљану. Уредно сам се појавио у полицијској станици на циришком аеродрому, где су установили да илегално боравим у Швајцерској и укрцали ме о њиховом трошку на први авион. Супруга је дан раније однела новац и вредности тако да сам растерећен стигао на аеродром знајући да ћеме бесплатно депортовати. Тај лет је био најлепши дан у мом животу. Осећао сам прекретницу неки јачи и ведрији дамари су добовали мојим венама. Једва сам чекао да видим децу. Кћерку Машу сам први пут видео када је напунила три месеца”, уз грохотан смех евоцира успомене свог печалбарења у Швајцерској.

На крају великих путешествија и наума да оде за Канаду, ипак је сидро пустио у Пирану и уместо пиратског брода комплементарног његовом авантуристичком духу купио је рибарски чамац и ресторан. Баја Рибар није постао гусар,али је његова животна барка, захваљујући пре свега његовој супрузи Дарији, верном и оданом пратиоцу, трајно усидрена у Пиринској луци.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: