Revolucija

Piše: Milan Ružić

Revolucija je jedna od reči koja je najviše stradala tokom istorije, a na kraju se okrunila, istrošila i poginula u Srbiji u 21. veku.

Današnje revolucije su svakodnevne u našoj zemlji. Svi koji su protiv nečega nose se mišlju da pokrenu revoluciju. Revolucija je oduvek na ovim prostorima bila nešto što će možda preokrenuti situaciju uz velike žrtve, a najčešće od boljeg na lošije. Govorim o svim revolucijama.

Ovdašnje revolucije kreću polako govorkanjima za kafanskim stolovima, pa se te reči šire među prijatelje onih koji su tamo nešto ispijali. Zatim, ti prijatelji onako stidljivo ispituju okruženje kod svojih poznanika da li su oni ličnosti koje podržavaju revoluciju. Kada vide da jesu, onda prenose ideju i njima. To je jedna od prvih grešaka srpske revolucije – svi za nju saznaju i pre nego što se pokrene.

Kada se istomišljenici ili bolje rečeno oni koji bi se okoristili o dobrobiti revolucije, ako ih u našim revolucijama ima, sakupe, onda smišljaju logo svoje revolucije, jer znaju da se bez dobrog marketinga ništa ne može uraditi, iako marketing mora štetiti nečemu što se ne bi smelo najavljivati. Izrađuje se logo, kroje se revolucione zastave, sklapaju se savezi, formiraju saveti, ističu Če Gevara i Kastro, a onda se nabavljaju delovi odeće koji će prikriti lica „revolucionara“, pa čovek koji se nađe ispred te rulje vidi samo Kastra i Če Gevaru, pa stane da uslika.

Ako neki od srpskih revolucionara i ovo uspešno privedu kraju, onda sledi ona stvar oko koje se Srbi nikada ne mogu dogovoriti – biranje vođe! Ukoliko se nezapočeta revolucija ne prekine ranije, ovde će se zaustaviti sasvim sigurno. Nema među srpskim revolucionarima nikoga ko ne bi bio onaj glavni, ali ni onoga ko bi trpeo posledice neuspele revolucije kada ga uhvate, obrade i zatvore. Svi bi da budu vođe, ali niko stradalnik, što revolucija mora imati. Srpski revolucionari bi voleli da učestvuju u revoluciji, ali da neko drugi strada. Najčešće onaj koji sa tom revolucijom nema ništa.

Zbog toga, te naše svakodnevne savremene revolucije počinju tako što se revolucionari okupe u manje skupove, pa se skupovi sliju u jednu veliku grupu. Zatim slede razmišljanja o sloganima revolucije koja još uvek nije počela. Užare se mladi i stari, usijaju im se glave, iz njihovih vijuga kroz usta bije plamen za koji tvrde da se vidi sa nebesa. Svaki revolucionar ponaosob predstavlja strah za one koji su protiv njega. Za pasom im se svilo oružje, a na reverima onaj davno smišljeni logo. Baklje i lanci im krase ruke. Svaka pesma ledi dušu onoga protiv koga se peva. Svaki pokret je značajan. Svaka njihova reč seče kao mač… na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Pinterestu, Gugl plusu i ostalim bojnim poljima.

Tastature su zamenile puške, kucanje je postalo borba, internet je bojno polje, lajkovi su merilo uspešnosti, šerovi su proširivanje revolucionarnog plamena, pregledi na Jutjubu su prenošenje revolucije na ceo svet, a hakovanje profila na društvenim mrežama onih protiv kojih su se toliki digli su poraz svega i najveći trijumf savremene srpske revolucije.

Međutim, ako bi se iko i drznuo da napravi pravu revoluciju u Srbiji, a u glavi imao onu od 5. oktobra, onda bolje da je diže na internetu, pa da tamo barem ostane velika, nego da opet oduši u čabar srpske i svetske revolucije.