По природи ствари, руководство Републике Српске као одговор на такве насртаје враћа се на почетне положаје – захтева повратак на примену изворног Дејтонског споразума, а као алтернативу услед неприхватања истог говори о проглашењу независности или припајању Србији.
Рајко Петровић, фото: Срби.мк
Пише: др Рајко Петровић, истраживач Института за европске студије у Београду
Декларацијом о проглашењу Републике српског народа у Босни и Херцеговини 9. јануара 1992. године настала је српска држава на простору тадашње Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, касније преименована у Републику Српску Босну и Херцеговину и коначно у Републику Српску, као одговор на нелегалне и нелегитимне тежње Муслимана (тада се још увек нису звали Бошњацима) и Хрвата да целокупну територију Босне и Херцеговине отцепе од Југославије.
Том декларацијом је јасно дефинисано да српски народ у Босни и Херцеговини жели да остане у саставу Југославије као њена федерална јединица, а што је и потврдио на плебисциту 9. и 10. новембра 1991. године. На нелегалном и нелегитимном референдуму о будућем статусу Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине одржаном од 29. фебруара до 1. марта 1992. године без сагласности и учешћа Срба као једног од три конститутивна (равноправна) народа у њој муслиманско-хрватска коалиција прогласила је независност, а 8. априла променила име фиктивне државе коју Срби никада нису прихватили у тзв. Република Босна и Херцеговина.
Грађански рат у Босни и Херцеговини званично је почео 1. марта 1992. године, а први већи оружани сукоби априла месеца исте године. Рат је завршен 21. новембра 1995. године Дејтонским мировним споразумом којим три зараћене стране стварају државу Босну и Херцеговину састављену од ентитета Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине, са одложеним решењем статуса града Брчког и његове околине.
Из горе изнетих неспорних историјских чињеница можемо извести три важна закључка који се не само у бошњачкој и хрватској, већ и делу српске јавности неоправдано гурају по страни.
Први, да је Република Српска настала у миру, слободном и демократском вољом српског народа као одговор на кршење Устава СР БиХ и Устава СФРЈ од стране муслиманско-хрватске коалиције. Она је у рату и кроз рат само одбрањена, јер је на то српски народ био принуђен вољом других. Друго, да Босна и Херцеговина као држава коју прихватају сви унутар исте постоји од 1995. године, што имплицира да је Република Српска старија од БиХ као државе. Трећи, да је првобитни циљ српског народа у Босни и Херцеговини био да остане у саставу Југославије, односно, да остане у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором.
Република Српска
Каснији напори за стицањем независности, а потом и прихватање високог степена политичке аутономије у оквиру БиХ била су изнуђена решења српског руководства у складу са тадашњим геополитичким приликама.
Оно што се дешава данас у Републици Српској и БиХ слично је, нажалост, ономе чему смо сведочили раних 1990-их. Србима се поново оспорава оно што им по слову Дејтонског споразума и Устава БиХ припада, а то је Република Српска са свим њеним изворним надлежностима која су јој гарантована и од стране муслиманско-хрватске коалиције и од стране земаља запада (укључујући и Русију и Турску).
По природи ствари, руководство Републике Српске као одговор на такве насртаје враћа се на почетне положаје – захтева повратак на примену изворног Дејтонског споразума, а као алтернативу услед неприхватања истог говори о проглашењу независности или припајању Србији.Повратак, дакле, на позиције из ране 1992. године, али опет без позивања на рат и крвопролиће, на шта данас позива једно политичко Сарајево као што је то био случај и 30 година раније.
И без свега овога што се последњих месеци дешава у БиХ јасно је свима да српско национално питање на Балкану није решено до краја и да, зарад мира и стабилности Балкана (а тиме, историја нас је научила, и целе Европе), оно мора бити на столу међународне заједнице у скорије време. Као што каже наслов једне мале, али веома корисне књижице Александра Ђурђева (иначе човека који је заслужан што је Бањалука добила споменик Стефану Немањи) 21. век мора за наш народ бити век не југословенских, балканских или европских, већ српских интеграција. За тако нешто од пресудног значаја нису само геополитичке околности или однос снага на терену, већ свест Срба у Србији, Републици Српској и Црној Гори да су такве интеграције потребне и корисне.
Александар Ђурђев; фото: Српска лига
Некада смо, нажалост, имали ситуацију да власт у Београду притиска Републику Српску да прихвати по њу погубна решења (Венс-Овенов план из 1993. године) и уводи јој санкције. Данас не само да имамо најбољу сарадњу икада између законодавне и извршне власти и војних и полицијских структура Србије и Републике Српске, већ и државотворну и национално одговорну мрежну сарадњу политичких партија, друштвених покрета и невладиних организација са обе стране Дрине.
Таквих примера је много, а последњи је споразум између Партије уједињених пензионера Србије и Покрета за Бијељину у коме се говори о потреби да два велика српска града заједничким снагама раде на решавању питања од животног значаја за грађане попут инфраструктурних, комуналних и социјалних. Управо се приводи крају изградња моста на Сави код Раче којим ће пролазити нови аутопут, а који ће повезати управо Бијељину и Београд и то говори да је порука Београда данас не само да Србија никада више, како је рекао њен председник Александар Вучић, неће уводити санкције свом народу, већ да жели да српски народ буде повезанији и интегрисанији више и боље него икада.
Ако томе додамо чињеницу да Русија и Кина данас чврсто стоје иза борбе Републике Српске против наметања једностраних одлука од стране дела међународне заједнице и политичког Сарајева, онда је јасно да Република Српска има све предуслове да своје политичке циљеве данас оствари мирно, демократски и достојанствено, онако како би их, да други нису хтели другачије, остварила и те 1992. године.
Напомена: Ставови аутора нису ставови институције у којој је запослен
<
Није црногорски ако није српски; илустрација: ИН4С
