Reljić: Kosovski mit je naša odbrambena moć koja nas čini otpornim na manipulacije

Ako je priča o medijima priča o društvu u kome živimo, onda se globalno društvo čiji smo – hteli to ili ne – sastavni deo, nalazi u sasvim neveselom stanju. Takav zaključak, makar, nužno proizlazi iz dijagnoze koju, s mnoštvom ubedljivih argumenata, za „Pečat“ iznosi poslednji glavni urednik NIN-a pre njegove korporativizacije Slobodan Reljić, s kojim su novinari agencije Fakti razgovarali povodom njegove nove knjige „Mediji i Treći svetski rat“.

• Pišete i da se „danas više i ne govori o informativnim sistemima, nego o medijskoj industriji“. „Medijska moć je u rukama nekoliko korporacija“, navodite, a one su „totalitarne organizacije kojima je sloboda strana po prirodi njihovog organizovanja“ te da one nemaju „čak ni formalnu obavezu da štite javni interes“. Šta to govori o informacijama koje dobijamo preko korporativnih, mejnstrim medija?

• U američkoj eliti se, inače, gaji prezir prema demosu. Demokratija se razume kao manipulacija. Edvard Bernajs, otac PR, Frojdov sestrić, pisao je dvadesetih godina prošlog veka da vladari – pošto moraju da dobiju „odobrenje masa“ – u propagandi „imaju alat koji je sve moćniji da im priušti to odobravanje“. I „zbog toga je propaganda zauvek tu“. Dakle nema onih svetlih teorijskih obećanja o „podrazumevana dva povezana načela“: da prvo, donošenje odluka mora biti pod javnom kontrolom, a drugo, da svi moraju imati uvid u sprovođenje te kontrole. To je samo žvaka.

Nad demokratijom je dominantan kapitalistički pohod za profitom. Zato je obaveštavanje građana opravdano samo dok se to isplati vlasnicima medija ili njihovim partnerima i prijateljima iz iste društvene grupe.

Ameriku nikad nisu zanimali javni servisi. Demokratičnost medijskog sistema se objašnjavala mnoštvom medija, diversifikacijom. Krajem dvadesetog veka je i ta formalnost sahranjena. Danas se devet desetina vesti, programa i poruka stvara u pet korporacija. Tu je i ono Znovjevljeva „nevidljiva ruka“ ogoljena.

Tu pet predsednika upravnih odbora uz viski i cigare funkcioniše kao privatno ministarstvo informisanja. A sa podizanjem digitalne stvarnosti i slivanja svega u Gugl-tok informacija prestaje biti pitanje bilo kakvog izbora. Društvo je suočeno sa „terorom izbora“. Stalno ti se sugeriše da ti biraš, a ti čak ne možeš ni da izađeš iz te poplave kontrolisanih informacija u kojoj prevlađuje stanje narkotiziranosti masa.

• Zašto smatrate da je medijski spin „smrtonosni virus u krvotoku zapadnih liberalnih vrednosti“? Drugim rečima, da li su konzumenti zapadnih medija žrtve propagande? A to vas pitam jer navodite da „kada su otkrivena sredstva kako se može krotiti i usmeravati energija masa, elite nikada neće ostaviti to oružje, a demokratija se stalno ispražnjava od osnovnog smisla“…

• Medijski spin je vrhunac odvajanja vesti od istine i zagađivanja našeg zdravog razuma. To je sad potpuno konstruisanje nove realnosti. Inženjering. Tu posle ni inženjer ne zna šta je istina a šta laž.

Bernajs je voleo da citira Napoleonove reči: „Okolnosti? Pa, ja pravim okolnosti!“ Tako je objašnjavao svoj „inženjering pristajanja“, kako je naslovio čuveni tekst iz 1947, gde je demokratija precizno i bestidno opisana kao pravo lidera da „odgovorno“ koriste tehnike manipulacije a da bi svetinu vodili kroz istoriju i sadašnjost. I da se tu radi o principijelno postavljenom „inženjeringu pristanka“. Kao u „Kumu“, ponuda koja ne može da se odbije. To je društveno stanje.

• Naziv jednog poglavlja vaše knjige je „Novinar – profesija amputirane savesti“. Idealizovanoj slici nezavisnog i objektivnog izveštača vi suprotstavljate sliku surove realnosti u kojoj novinar, „zaposlen u preduzeću za proizvodnju vesti“, zapravo ne može a da „ne dela po potrebi izdavača koji je uložio kapital i ima svoje političke i ekonomske interese… Profesionalcima ostaje da amputiraju savest i služe establišmentu, i to kao vojnici u maskirnoj uniformi nezavisnog novinara“. Neobična tvrdnja, s obzirom da ste najveći deo svog radnog veka proveli kao novinar. Znači li to da smatrate na ne postoji „nezavisno novinarstvo“, već, u najboljem slučaju, samo pošteno i nepošteno?

• Ovo su nesporne činjenice za opšte stanje sistema. To je valjda jasno. U teoriji se medijski model u kome su ideal slobodni novinar i nezavisni medij zove libertarijanski, a mi smo danas u propagandnom modelu. Profesija je stavljena pred svršen čin. Tu je glavni cilj obavljanje zadataka koji stižu od klase vlasnika i njihovih organizacija. Postoje, naravno, uvek izuzeci, koji se na daju kontrolisati. To što Vi tačno označavate kao „pošteno“. Napor nepokorenog ljudskog duha. Pošteno čoveka čini čovekom. Jer, potreba čoveka za istinom i slobodom je iskonska.

Nije pitanje zaposlenja. Svi veliki preokreti u ljudskoj istoriji su motivisani sa te dve velike krajnje apstraktne ponude. To je ono što je Dostojevski opisivao kao nesavladivi deo ljudske dubine. Ono što i u distopijama Zamjatina, Orvela ili Hakslija nikada ne bude do kraja porobljeno.

• Kritikujete i „bildizaciju“, to jest, tabloidizaciju evropskih medija, kažete da „najsigurniji profit ne nastaje iz proizvodnje vesti čiji je vrhunski kriterijum istinitost, već iz sadržaja po meri potreba marketinških organizacija koje distribuiraju budžete za oglašavanje“. Da li nam je (i) zbog toga javni diskurs pretvoren u neprestani rijaliti program u kome je diskusija o ozbiljnim i važnim pitanjima od društvenog značaja, praktično, odumrla?

• Znate zašto je knjiga i danas najsubverzivniji medij? Zato što je to direktan odnos između izdavača i čitaoca. Nema advertajzing posrednika. U fazi kad jača uloga novca a uklanja se javni interes, povećava se udeo lakih sadržaja – nastaje infotejnment, američki neologizam koji sugeriše da se ozbiljne vesti pretvaraju u zabavne, da bi privlačile što širu publiku. Dakle, nije cilj srednji deo javnog mnjenja, nego dno.

Kako je advertajzing postao osnovni izvor prihoda medija, a ne čitalac, mi živimo s konzumotejnmentom – kad nema granice između ozbiljnih vesti, zabave, PR i reklamnih poruka. Šta god može da se proda u programu ili prostoru – prodaće se. Uvodnici u novinama, editorijali, postaju advetorijali. Uloga urednika se svodi na to da budu izvršioci naloga praznoglavih i beskrupuloznih menadžera. Kapitalisti su dokoličarska klasa koju zanima samo visina dividende na kraju godine. Rijaliti programi su zakonito dete tog braka. Realno gledano, to donosi trenutnu dobit i uništavanje vrednosti koje su nastajale decenijama, vekovima.

Masovni mediji su izašli iz svoje suštine. To su sad glavni uništivači zdravog razuma u društvu, koje onda postaje i slepo, i gluvo, i bez ukusa i bez mirisa – jer zdrav razum je glavni koordinator naša četiri čula. Odgovor na takve namere ne može biti molba da oni budu dobri. To se neće moći dovesti u red bez velikih lomova.

• RT je, pišete, „simbol prve velike pobune u sferi globalne zapadne medijske manipulacije“. Postoji li principijelna razlika između RT-a i zapadnih televizijskih kuća? Koji je osnovni značaj RT-a?

• RT, u početku Raša Tudej, projekat je koji je na Zapadu definisan kao anti-CNN. Takav opis je duboko smislen. Postoji CNN-efekat, što je uticaj koji se nekritički širi na druge medije i javno mnjenje iz mejn-strim medija, a jedan od lidera tog uticaja na globalnom planu je CNN. RT je svesno i smisleno projektovana da se suprotstavlja tom toku informisanja, koje je u stvari glas i interes američkog establišmenta, i kao što se danas jasnije vidi – onog što se zove „duboka država“.

RT, na globalnom planu, stoji nasuprot tog toka. Koliko je ta uloga važna vidi se po velikom uspehu RT i njenom brzom prihvatanju i u zapadnim zemljama. To je u mnogim zemljama najgledanija strana televizija. RT je prva dostigla milijardu gledanja na ju-tjubu. Nedavno je objavljeno da ona ima 2 milijarde pregleda priloga na engleskom, odnosno 4,5 milijarde ukupno svih pregleda. To je daleko ispred njenih glavnih globalnih konkurenata CNN, Foks njuza i Al Džazire.

• Kako to objašnjavate?

• Videti drugu stranu medalje postaje imperativ opstanka. I ta inovacija je prednost RT danas. Zapadni mediji su zbog očigledne (zlo)upotrebe desetkovali svoj kredibilitet, a to je bespovratan proces. Zato na Zapadu danas imate neprestane i agresivne kampanje protiv Sputnjika i RT, i to kreće sa najviših mesta. Nedavno smo videli kako se novoizabrani predsednik Francuske iz svoje nesigurnosti žali Putinu kako su Sputnjik i RT uticali na francuske izbore. Takva vrsta žalbe bila bi do pre samo godinu dve nezamisliva, jer je Zapad sebe doživljavao kao neprikosnovenog u informisanju i propagandi.

RT je najzaslužnija za urušavanje tog zlokobnog monopola. To je istorijska uloga.

• Govoreći o Srbima u ovo doba nemilosrdne propagande i neproglašene kolonizacije koja je s njom povezana, vi, ipak, konstatujete optimistički: „Narod kosovskog mita je davno rekao: nije vjera tvrda u jačega! I tako prezreo sve propagandne kampanje. (…) On je naoružan sposobnošću, potencijalom za (anti)propagandnu pismenost. Da ne završi u zapadnjačkom propagandnom loncu kao kuvana žaba. To je danas jedna od najvećih vrednosti kojima jedan narod može biti opskrbljen.“ Dakle, sve dok smo ovakvi kakvi jesmo, kao i uvek, spasa nam nema, ali propasti nećemo?

• U propagandnom ratu koji je uveliko u toku, i koji se intenzivira, mali narodi, kao što smo mi Srbi, nemaju sredstava da naprave svoj RT. Kao što ne mogu ni da proizvedu S-400 ili nevidljive avione. S druge strane, naši mediji i naše javno mnjenje su besprizorno vestrenizovani i onesposobljeni da funkcionišu normalno. Mi preuzimamo interpretacije događaja i procene procesa iz zapadnih medija, što je veliki problem. Jer, ne samo da oni nisu u skladu s našim interesom nego su i potpuno prožeti zapadnom propagandom, njihovim interesima i – što je najopasnije! – njihovom nesposobnošću da uspešno sagledaju kuda ide svet.

Sav ovaj raspad je proizvod Zapada. Oni koji su svet doveli u ovo stanje – ne mogu biti i oni koji će svet izvesti iz krize. Zato nam treba svetski pregled. Širi. Mnogo širi. Pored procesa koji je dosad bio na delu „vesternizacije“ već je u upotrebi i – „istrenizacija“ (Easternization). Uticaj Istoka se više ne može prenebregavati. Posebno ne mi…

• Narod „kosovskog mita“?

– Kosovski mit je naša odbrambena moć, koja nas čini otpornim na manipulacije. I naučno je dokazano da su narodi koji imaju razvijenu mitsku samosvest najnepodobniji za manipulacije i na njima propagandi mehanizmi i novostvoreni lažni mitovi, koji se sad zovu narativi, imaju najmanji učinak.

Najmoćnija propagandna mašinerija u istoriji četvrt veka nam ispira svest i nastoji da podrije naše kolektivno podsvesno. Učinak je sasvim skroman. Na jednoj večeri, kojoj sam i ja prisustvovao kao urednik, američki ambasador se žalio kako su oni ovde potrošili milijardu i trista miliona dolara a Rusi samo sto trideset miliona, ali njih svi vole. Tako to izgleda kad procenjujete uspeh operacija na narodu koji ima kanale svog arhetipskog podzemlja i može da, uprkos svemu, nađe neko suvo i uzvišeno mesto gde Gugl poplava ne utiče. I to je ozbiljno utemeljeno ostrvo.

Kad odete u Andrićgrad, onda vidite kako je Emir Kusturica s tim na umu stavio Ivu Andrića na Trg Nikole Tesle a Njegoša ispred hrama posvećenog Svetom caru Lazaru i kosovskim mučenicima. Kosovski mit interpretiran genijalnom promišlju! Jasan orijentir u vremenu koje dolazi a koje opasno naliči onom koje je čekalo mladobosansku Andrićevu generaciju.