„Одлука да Тошића оставимо као либерала има везе са данашњим политичким тренутком отприлике колико и тактика одбојкашица на Свјетском првенству са тренутним државним врхом.
Али у Србији у којој живимо данас, све се линије буквално сваког наратива морају пресјећи у тој једној тачки, и морају бити јасно дефинисане, јеси ли за или против“, каже редитељ серије „Корени“ Иван Живковић у свом тексту за Недељник.
Преносимо вам његов текст у цјелини:
У ствари почело је пре времена. Улазим у кућу, пет до осам, палим телевизор и на сопствени ужас схватам да је епизода већ почела. Како бре почела? Па већ недељама серија је најављивана за осам увече.
Чачкам онај даљински, гледам шта се десило. Одбојкашице. Па океј, првакиње света, није мала ствар, нека. Гледам како изгледа слика на телевизору, то је увек могући проблем, сигнал иде од дигиталног ка аналогном и назад, па до кабловског оператера, па је питање како ће на крају изгледати у односу на оно како смо планирали.
Изгледа добро, смирујем се. Сад треба само издржати до краја, и сачекати коментаре. Немам мира. Знам да смо направили нешто добро, али треба дочекати крај и реакције јавности. Бринем, јер овдашња јавност уме брзо и лако да искритикује и сахрани све што није савршено или баш по њеном укусу.
А „Корени“ су кандидат по више основа. Епоха је у питању, што је увек тешко радити, нарочито у околностима минималних буџета какве овде најчешће имамо. Појавиће се ловци на грешке, који не гледају у глумце већ кроз њих јуре антене, клима-уређаје итд.
Не схватају колико је крваво тежак посао који ми радимо. Примера ради, скоро сваки минут серије „Вавилон Берлин“ кошта колико и једна цела епизода „Корена“. Да, добро сте прочитали, сваки минут. Па како се са тиме такмичити, поредити?
Рекламе, огроман контраст, сви играју и певају, то је тренутни тренд адвертајзинга у нас, ајде и то, мора тако. Долази на ред кључна сцена из прве епизоде, а и из целог романа, вечера на којој млађи син Вукашин саопштава оцу и брату да се жени, да је сам изабрао жену након повратка са школовања из Париза и да је она ћерка љутог противника његовог оца, извесног Тошића.
Отац га се одриче, каже му да је овај мртав за њега, и из тог догађаја даље креће ток радње романа. Знали смо да је сцена важна, доста смо се њоме бавили и, мислим, направили добру ствар.
Крај епизоде, шпица. Креће талас похвала, Твитер гори, креће од угледних колега (Којо, Биковић) па надаље. Однос похвала и критика 95:5. Телефон и даље не мирује, удара по свим фронтовима Вибер, Твитер, фејсбук. Колеге шаљу похвале, честитају, кажу добро је, одлично.
Са зебњом се сетим да погледам Твитер, и… Чудо. Лавина позитивних коментара. Крећу цитати из дијалога, хвале сви Лауша. Иконице – аплаузи. Мало ме то затиче, нисам очекивао. Али је добар осећај.
И онда након 24 сата, креће нови талас, овај пут инспирисан једним твитом који је пронашао да је у дијалогу у роману Тошић напредњак, а да смо га ми прекрстили у либерала. Питање, иако банално, није неочекивано.
Када смо кроз рад на сценарију схватили да постоје различита издања (само је у последњих неколико постао, и то само на том месту: напредњак), након размишљања, доносимо одлуку да остане либерал.
Ајмо кратко само анализа. Квантитативна: напредњак се у роману појављује само 1 (и словима: један) пут. На свим осталим местима и у дијалогу и у описима сви Аћимови противници су либерали. Укупно 7 : 1, чини ми се. Квалитативна: сукоб либералног и радикалног је много пута јаснији и једноставнији за разумевање широке публике, да не говорим о публици изван нашег језика и познавања историје.
И да се подсетимо још једном основне ствари: малтене све у роману „Корени“ је – фикција. Прерово не постоји, Аћим Катић и сви остали ликови (осим краља Милана…) измишљени су.
Али то није довољно јасно, или није довољно атрактивно као истина. Комесари данашњице на Твитеру нападају страшним увредама. Удвориштво, бешчашће, фалсификат светиње. Збуњен сам толиким изливом беса, па ми смо само покушали да направимо ТВ серију, па зар то завређује толике увреде?
Браним се ћутањем, немам жељу да одговарам, чак и друге колеге нападнуте заустављам, боље је не одговарати, чини ми се. Размишљам о суђењу Жанки Стокић, ајде, можда је претерано поређење са толиким талентом, пре са неком од проститутки са којима јој је суђено за колаборацију, или са неким од 77 глумаца који су након рата осуђени, или по кратком поступку ликвидирани.
Надам се да ће Твитер сам схватити, открити, објаснити. И тако некако и буде. Прво је неко окренуо сва издања и поређао хронологију, лепо, без страсти објашњено (талас.рс). Па су онда кренуле да излазе и фотографије других издања, корице Лагуниног издања (либерал), Википедиа (либерал) итд.
Неки људи повлаче своје твитове, кажу, ипак, постоји и друга страна. Па реагују портали. Ноизз лепо обрађује целу тему, и детаљно објашњава проблематику.
Након бурних 12 сати, коначно и реномирана информативна кућа објављује вест. Добро је, мислим. Не лези враже: они су цитирајући Ноизз пренели само прву половину текста, у најбољем маниру свих оних које често критикују, и тиме некако закључили да смо ми нешто „променили“, те да је то сад то. Опет шок, па како сад то?
Онда полако схватам да је та медијска кућа у ствари део система који је жестоки конкурент РТС-у, који им сваке године покупи понеки успешан пројекат за више новца.
Одлука да Тошића оставимо као либерала има везе са данашњим политичким тренутком отприлике колико и тактика одбојкашица на Светском првенству са тренутним државним врхом. Али у Србији у којој живимо данас, све се линије буквално сваког наратива морају пресећи у тој једној тачки, и морају бити јасно дефинисане, јеси ли за или против.
Та је дигиталност (нула или један) некако Србима у крви, поделе су наше сталне, увек страсне, и болне, и „Корени“ о томе говоре, али и цела наша модерна историја. Са нама или против нас. Па и планетарно гледано, радикализација и поларизација су у пуном замаху од Трампа па надаље.
И како онда да се било ко упусти у трагање за било каквом истином (уметничком или каквом другом) ако зна да га на крају пута чека топли зец, разапињање на крст идеологије, другачијег мишљења, или избора плаве или црвене боје. Код нас у серији су либерали плави а радикали црвени.
Да на крају захвалим свима за комплименте и похвале. Захвални смо вам сви од срца, и радујемо се што гледате и уживате. Ми смо тој серији заиста дали све што смо знали и умели. А за ове друге: ево користим прилику да замолим за милост и стрпљење.
Опростите нам наше грешке, опростите нам антене, обрве, клима-уређаје и остале „кардиналне“ грешке. Опростите нам и либерала Тошића (иако га не сматрамо за грешку). И гледајте серију, јер је она то заслужила.
Гледајте је макар и кришом, макар ништа не написали на Твитеру и Фејсу, гледајте је јер је добра. Одлична, можда. И јер вам једно капитално дело наше литературе доноси на нов и занимљив начин. Надајмо се не и последње.
Надајмо се да ће бити још много бољих, и са мање грешака.
Извор: Недељник
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Добра ствар!
Редак звер!
Свака част!