• Поглед

Разговор са Николом Теслом пред српском црквом Светог Саве у Њујорку: „Можда да уђете и запалите једну свећу“

1 min read

7 година ‎ Недељник

Епископ је објаснио да се ради о храму који представља историјску знаменитост Њујорка и целе Америке и који је Англиканска црква крајем четрдесетих година прошлог века поклонила православним Србима.

Никола Тесла

Како ових дана јавља Тањуг: „За обнову саборне цркве Светог Саве у Њујорку, која је пре две године на Васкрс изгорела у пожару, потребно је 60 милиона долара, а тренутно је у припреми друга фаза радова на реконструкцији православног храма, каже епископ источно-амерички владика Иринеј Добријевић. Како је рекао, обнова православне цркве на Менхетну захтевала је претходне детаљне анализе, а чак годину дана чекало се на одобрење Завода да се почне са чишћењем храма. Епископ је објаснио да се ради о храму који представља историјску знаменитост Њујорка и целе Америке и који је Англиканска црква крајем четрдесетих година прошлог века поклонила православним Србима. Додаје да је, осим Завода за заштиту споменика, и Англиканска црква морала да дa сагласност за почетак реконструкције храма.

Епископ је навео да је у првој фази радова црква чишћена, и то ручно како би се избегло рушење носећих зидова који нису уништени у пожару. Он је истакао да прилоге за обнову храма даје српски народ који живи у САД, али и да се сви који живе у Њујорку интересују када ће бити завршен. Како је рекао, првобитно је процењено да ће за обнову цркве бити потребно 80 милиона долара, али је, каже, захваљујући архитекти српског порекла износ смањен на 60 милиона долара. Он је навео да је у Њујорку организована и добротворна вечера за обнову храма, као и да све парохије у САД шаљу прилоге. Како каже, када буде подигнута кровна конструкција и привремено затворени прозори и врата, Завод ће одобрити да се с времена на време служе литургије у храму.“

ДОБА НЕВИНОСТИ: Цитирану Тањугову вест пренели су бројни медији, између осталих и Политика. Чланак из Политике на свом званичном налогу на Твитеру је „шеровао“ амерички амбасадор у Србији Кајл Скат. Обичај је, наравно, да амбасадори обраћају пажњу на везе, нарочито културне, између земаља које заступају и земаља у које су распоређени. У том смислу, ово је био зицер. Ипак, кад Скат каже да је уништење цркве у Америци доживљено као трагедија и да се радује подизању „Феникса из пепела“, то није пука куртоазија. Колико год да је реч о симболу Срба у Њујорку и Америци, толико се ради и о аутентичној америчкој и њујоршкој знаменитости. Мали народи, па и они балкански, по дифолту су склони митоманији, али у причи о културолошкој вредности њујоршке цркве Светог Саве, рационални аргументи су ипак изнад митских.

У том смислу се вреди присетити неких детаља из историје ове грађевине. Она је изграђена средином деветнаестог века, тачније 1850. године као англиканска црква Светог тројства. Пројектовао ју је архитекта Ричард М. Апџон. Још у деветнаестом столећу, док није пренамењена у православну цркву, у овој цркви је одржано прво православно богослужење у САД. Година је 1865. Двадесет година касније, у овој цркви се венчала Идит Вортон, једна од најславнијих списатељица у историји америчке књижевности. Добитница Пулицерове награде за књижевност, прва жена уопште која је добила то признање, ауторка чувеног романа Доба невиности, према коме је Мартин Скорсезе снимио један од својих најлепших филмова, заувек је испреплела свој живот са овом црквом и на неки начин утемељила њену везу са америчком књижевношћу.

Идит Вортон је била пријатељица Теодора Рузвелта, а њено неизоставно место у америчкој култури видљиво је и из чињенице да се као лик појављује у једној епизоди серије „Млади Индијана Џонс“, односно да ју је у једној својој песми опевала Сјузан Вега. Умрла је у Француској 1937. године, мало пре почетка Другог светског рата и нестанка једног света. Управо за време Другог светског рата, црква ће доћи у посед Српске православне цркве и постати црква Светог Саве. По речима епископа Иринеја, „То је у ствари био поклон англиканског бискупа Манинга епископу Николају с којим је био врло близак пријатељ. Бискуп Манинг није могао да се помири са тим да је епископ Николај утамничен у Дахау. Кажу да је служећи мису водио две хостије, једну за себе, другу за Николаја. Између њих је било јако пријатељство“.

СЛУЖБА ЗА КРАЉА ПЕТРА: Амерички аутор Дејвид Данлап истраживао је све храмове с Менхетна фасциниран множином начина на које се људи на тако малом комадичку копна моле Богу. У његовом водичу кроз ове храмове „од А до З“ важно место је добила и Црква Светог Саве. Он наводи податак да је у ову цркву залазио и Петар II Карађорђевић. У цркву је почетком шездесетих пренесен иконостас из охридског манастира Светог Наума. Саме иконе је осликао руски сликар Иван Мељников. У бурну историју цркве спада и експлозија бомбе из 1966. године која је поломила витраже, као и посета патријарха Павла из октобра 1992. Испред цркве су подигнуте бисте Николаја Велимировића, Михајла Пупина те Николе Тесле. Ова потоња ће да утиче на још једно уплитање њујоршке цркве Светог Саве у историју америчке књижевности. А на Васкрс 2016. године, који се „преклопио“ са Празником рада, десио се пожар у којем је црква изгорела до темеља.

Ђокан Мајсторовић, старешина цркве, тог дана је изјавио: „То је најжалоснија вест која се могла догодити, посебно на данашњи свети велики празник. Из комшилука су прво приметили да се у цркви нешто догађа, позвали су ватрогасну службу. Још увек се ватрогасна кола налазе око цркве и гашење још траје. Сви ми који живимо у близини цркве смо евакуисани и не можемо да приђемо ближе од 200, 300 метара. Црква је потпуно изгорела, кров је потпуно уништен, остали су само зидови. Владика је био овде и он ће обавестити Патријаршију.“ Све се десило једва неколико сати након литургије на којој је око седам стотина особа прослављало Васкрс. Ни брза интервенција 170 њујоршких ватрогасаца није, нажалост, могла да спасе цркву.

УСАМЉЕНИ СТРАЖАР: Гласовита песникиња, музичарка, певачица и уметница Пети Смит објавила је књигу М Траин 2015. године. Након низа култних албума и добро познате надахнутости високом културом, посебно француским песницима, њена врхунска књижевност није заправо дошла као изненађење, мада је поезију заменила прозом. Испоставило се да њен сензибилитет подједнако добро барата уметничком прозом. За мемоарску књигу Само деца објављену 2009. добила је, између осталог, престижну америчку Националну награду за књижевност и преведена је на многе језике, укључујући и српски (Ренде, Београд, 2013, превео Периша Перишић). М Траин је не само стога био суочен са великим очекивањима. Она су била више него оправдана. Књига је дочекана хвалоспевима.

Није уосталом случајно да је Боб Дилан „овластио“ управо Пети Смит да прими његову Нобелову награду за књижевност. Ова сјајна књига требало би да буде објављена у преводу на српски ове јесени у издању Геопоетике. За овдашње читаоце нарочито ће бити занимљиве чињенице о везама Пети Смит са Николом Теслом и са њујоршком црквом Светог Саве. Ево занимљивог и сугестивног одломка из књиге: „Камиони су блокирали малу улицу Бедфорд. Радници водовода су бушили асфалт крај Фадер Демо трга у потрази за главном цеви. Прешла сам преко Бродвеја и прошетала у правцу севера до Двадесет пете улице и Српске православне цркве посвећене Светом Сави, свецу заштитнику Срба. Застала сам, као и толико пута раније, да одам почаст бисти Николе Тесле, свеца заштитника изменичне струје, постављеној пред цркву налик на усамљеног стражара. Стајала сам тако док се у близини паркирао један Кон Едисон камион. Какав недостатак поштовања, помислила сам.

– А мислили сте да ви имате проблема, рекао ми је.

– Све струје воде ка вама, господине Тесла.

– Хвала! Како вам могу помоћи?

– О, па имам проблема с писањем. Баца ме од летаргије до узбуне.

– Штета. Можда да уђете и запалите једну свећу за Светог Саву. Он бродовима смирује море.

– Да, можда и хоћу. Некако нисам сва своја, не знам шта није у реду.

– Негде сте загубили радост, рекао је без оклевања. Ако немамо радости, то је као да смо мртви.

– Како да је опет нађем?

– Нађите оне који је имају и купајте се у њиховом савршенству.

– Хвала, господине Тесла. Могу ли ја учинити нешто за вас?

– Да, рекао је, можете ли да се померити мало улево? Стојите ми на светлу.

Лутала сам још неколико сати тражећи све оно чега више није било. Нестале залагаонице, ресторани, пансиони. Има неких промена око Флатирон зграде, али она још увек постоји. Гледам је са страхопоштовањем као и 1963, дивећи се њеном творцу Данијелу Бурнаму. Требало му је годину дана да изгради своје ремек-дело са троугластим тлоцртом. На путу кући, застала сам да поједем парче пице. Питала сам се да ли је троугласти тлоцрт Флатирон зграде побудио моју жељу за таквим оброком. Узела сам кафу за понети, која ми се онда просула по капуту, јер поклопац није био добро спуштен.“

Оно „хвала“ из своје друге реплике у разговору са Теслом, Пети Смит пише у оригиналу, на српском језику. Књига је, рекосмо, изишла 2015. године, дакле пре пожара те призивање ове цркве није у том смислу тенденциозно. А то што се Пети Смит надахњује Теслом смешта је у један специфичан „рукавац“ америчке културе од Пола Остера до Џека Вајта. Што је, наравно, тема за посебну причу…

Део те приче је и чињеница да пожар није дошао до Теслине бисте. Пупинова је била привремено уклоњена ради реновирања, но Теслина је била ту, сведочила је пожару и „преживела“. Кад се из пост фестум перспективе чита разговор Тесле и Пети Смит из њене књиге, он делује ужасно симболички „набијено“. Позив да се упали свећа да се удобровољи светац који влада водама сједињује архетипове ватре и воде. „Ако немамо радости, то је као да смо мртви“, каже Тесла у овој фантазији и надилази разлике између вере и невере и наткриљује све могуће храмове са Менхетна.

А кад каже „склоните ми се са светла“, не само да парафразира Диогена, него изговара лозинку слободе. И подастире пред све нас управо оно што спаја Пети Смит и Николу Теслу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: