Ратник и пушка

Предрагу Леовцу

Пише: Невен Милаковић

Сред минскога поља напуњена пушка,
Чека да се по њу српски витез врати,
Да је чврсто стегне снажна рука мушка,
И пушка к’о човјек знаде туговати.

Када су ономад загрљени пали,
Кад су га рањеног однијела браћа,
Јуначки су завјет једно другом дали,
За ратног се друга Србин увјек враћа.

Ратном другу Србин увјек чува леђа,
По цијену главе оставит’ га неће,
А је л’ ико виши но Леовац Пеђа
И има ли славе од Његове веће?

Својега је друга пушка дочекала,
Да за Космет славни заједно погину,
И кад је крај мртвог сокола лежала,
Зарекла се да ће кад све ватре мину

И када утихну плотуни паклени,
И крици нељудски са светога поља,
Висит’ о рамену анђеоској сјени,
На вијек вјекова, то је Божја воља.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: