Ратне пријетње: САД провоцирају сукоб између Европе и Русије

Пише: Драгана Трифковић

Посљедњих година тензије у свијету расту. Свакодневно слушамо вијести о актуелним конфликтима и новим потенцијалним сукобима. За сада уопште не дјелује да ситуација може да се смири. Напротив. У Норвешкој се управо одржавају највеће НАТО војне вјежбе од завршетка Хладног рата у којима учествује око 50 хиљада војника. Вјежбе се изводе на самој граници Русије, уз употребу великих количина војне технике и авијације.

Ако погледамо уназад, видјећемо да се војне вјежбе интензивно спроводе и на истоку и на западу. НАТО је распоредио хиљаде војника и тешко наоружање у југоисточној Европи и балтичким земљама. У Румунији је отворена против-ракетна база НАТО, а Пољска преговара о отварању нове америчке војне базе. НАТО окружује са свих страна Русију и звецка оружјем на њеним границама, а истовремено нас упозорава на опасност од руске агресије.

У септембру ове године Русија је одржала војну вјежбу „Восток 2018“ на истоку Сибира у којој је учествовало 300 хиљада војника и чак 36 хиљада тенкова и борбених возила. Кина и Монголија су узеле учешће у вјежбама. Русија и Кина не граде само економску сарадњу, већ и војно-безбједносну. Партнерство Русије и Кине, како на економском тако и на војном плану, представља највећу препреку доминацији САД.

Након Другог свјетског рата, потписивањем низа договора, изграђен је систем безбједности. Он се базирао на успостављеној равнотежи двије супротстављене силе.

Потреба за постојањем НАТО престала је оног момента када се распао Совјетски Савез и када је престала „пријетња од комунистичког истока“. Али, умјесто да се након Горбачовљевог помирљивог повлачења САД задовоље својим успјехом, оне неуморно крећу у прекрајање читавог свијета. Укључују се у многобројне конфликте или креирају нове према сопственим потребама. Такво дјеловање довело је до нестабилности у многим регионима а коначно и до опште дестабилизације.

У обраћању УН 2015. године предсједник РФ Владимир Путин је поставио питање западним силама: „Да ли сте ви уопште свјесни шта сте урадили?“. Он је коментаришући ситуацију на Блиском Истоку констатовао да је мијешање Запада у суверенитет других земаља, насилна смјена режима и агресија довела до експанзије тероризма.

Русија је војно веома моћна, али не показује агресивност, већ демонстрира спремност да се брани у случају напада. То су двије потпуно различите ствари. Када је Владимир Путин дошао на чело Русије, он је желио да изгради партнерство са западом засновано на обостраном уважавању. Предложио је да се Русија учлани у НАТО. Међутим Запад није желио да гради партнерство са Русијом, већ да је потчини. Русији је остало да бира између двије могућности, или да се потчини или да се одупре таквим тежњама Запада. Заправо, ту није било никаквог избора.

Кад је Путин схватио да је Русија мета, наредио је комплетну обнову и модернизацију оружаних снага. Такав труд је уложен како би се направио темељ за даље јачање државе. У чувеном говору на Минхенској конференцији за безбједност 2007. године, Владимир Путин је први пут јасно ставио Западу до знања да се Русија неће даље повлачити и да ће бранити сопствене интересе. 

Иако су САД предузеле све како би изоловале Русију и економски је ослабиле, то им није пошло за руком. Руска дипломатија је активнија него икада, а економске санкције Запада подстичу стратешки развој Русије. Ни Русија ни САД не показују намјеру да одустану од зацртаног политичког правца који води све већој конфронтацији. Једина препрека избијању директног сукоба двије супротстављене силе је атомско оружје.

У интервјуу који је директор ФСБ Александар Бортников прошле године дао медијима, говорио је о томе да су Велика Британија и САД још у априлу 1945. године почеле планирање напада на Совјетски Савез, без обзира на савезнички однос у Другом свјетском рату. Изнио је тврдње да су САД планирале да употријебе атомско наоружање тестирано у Хирошими и Нагасакију против СССР. У наредних четири године развијен је план напада, који је одобрен 1949. године. Он је предвиђао покретање НАТО агресије која је требало да започне бомбардовањем 100 совјетских градова уз употребу 300 нуклеарних бојевих глава.

Информације о тим плановима до којих су совјети дошли обавјештајним каналима, својевремно су представљене лично Стаљину. За то вријеме Совјетски Савез је развијао програме како би направио сопствену атомску бомбу. САД су процјењивале да СССР неће имати своју атомску бомбу до средине педесетих година, међутим 29. августа 1949. године совјетски физичари су остварили успјех. Тада је почела трка у нуклеарном наоружању. С обзиром на то да су САД имале предност у нуклеарном наоружању али и авијацији тј. стратешким бомбардерима, Совјетски Савез је ставио акценат на развој ракетне технологије. Данас Русија развија пету генерацију нуклеарног ракетног наоружања и има несумњиву предност када је у питању то оружје.

Русија и САД посједују 93 одсто светског нуклеарног наоружања, док се још као нуклеарне силе воде Кина, Велика Британија и Француска, а поред тога нуклеарно наоружање посједују и Индија, Пакистан, Израел и Сјеверна Кореја. Иако СССР није могао да достигне америчку предност у нуклеарном наоружању, данас је ситуација потпуно другачија. Русија је највећа нуклеарна сила на свијету и посједује највећи број нуклеарних бојевих глава. Она је у стању да одговори на потенцијални напад и нанесе непријатељу несагледиве штете.

Ове чињенице представљају највећу сметњу избијању новог великог ратног сукоба а са друге стране, у атмосфери нарастајућих тензија изгледа као да су сукоби неизбјежни. Садашње тензије су на вишем нивоу него у периоду највеће кризе за вријеме Хладног рата 1962. године (Кубанска ракетна криза).

САД желе да сруше све споразуме на којима се заснива међународни систем стратешке безбједности. Војни буџет САД вишеструко премашује војне буџете других држава. Доналд Трамп је за следећу годину одредио војни буџет од 717 милијарди долара, што је за 20 милијарди више него у текућој години. Овакви потези су разумљиви ако узмемо у обзир чињеницу да Доналд Трамп има подршку јаког војног лобија у САД.

С друге стране Русија је свјесна тога да Горбачовљево повлачење није одвратило западне силе од конфронтације, агресивности и експанзије и да политика помирења какву Запад предлаже, може да се спроводи само на штету државних и националних интереса РФ. Због тога спољна политика Владимира Путина нуди другачију врсту сарадње уз међусобно уважавање и разумијевање.

САД не мијењају своју спољну политику која се и даље заснива на пријетњама цијелом свијету. На недавном засиједању УН, руска страна је одговорила на америчке оптужбе да се Русија припрема за рат. Замјеник шефа департмента за контролу оружја МИД Андреј Бјелоусов је изјавио: „Да, Русија се спрема за рат, ја то потврђујем. Припремамо се за одбрану наше земље, наше територијалне цјеловитости, наших принципа, нашег народа. Ми се припремамо за такав рат. Али ми се озбиљно разликујемо од САД. У лингвистичком смислу ова разлика се састоји само од једне ријечи, како на руском тако и на енглеском језику. Руска Федерација се спрема за рат а САД спрема рат“!

Забрињавајуће је и упозорење предсједника Путина да европске земље које размјештају америчке ракете на својој територију доводе земљу у опасност од руског одговора. Заправо америчке ракете средњег и малог домета за Русију не представљају опасност уколико су инсталиране у САД, јер имају домет до 5,5 хиљада километара. Опасно је што САД имају намеру да ракете размјештају у Европи.

Таквим поступцима САД провоцирају сукоб између Европе и Русије. При недавној посјети Болтона Москви, било је разговора и на ове теме, али није дјеловало да двије стране могу да се разумију по тим питањима. У сваком случају ти разговори су били припрема за састанак Трампа и Путина, који треба да се одржи 11. новембра у Паризу. Остаје много неизвјесности у чекању да се велике силе договоре по питању безбједности, посебно због тога што кораци које САД предузимају воде ка рушењу свих постојећих договора, даљем наоружавању и ширењу НАТО.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: