Ratna priča, umjetnički film

Dva gotovo golobrada razvodnika britanske vojske dobijaju zadatak da jednu izuzetno važnu poruku prenesu od tačke A do tačke B, kroz neprijateljsku teritoriju na zapadnom frontu, i jedan od njih će uspešno završiti spasonosnu misiju.

Bože, kakva naizgled jednostavna priča! A kako je od nje nastao zanimljiv, uzbudljiv i značajan film! Jedan od najboljih ratnih iz novije ere – „1917” Sema Mendesa. Neće čuditi ako mu uz već osvojeni Zlatni globus i sedam nagrada BAFTA, večeras u Los Anđelesu, pripadne i Oskar (osvojio ga je već za „Američku lepotu”).

Priču iz Prvog svetskog rata, jednu od mnogih, ovaj reditelj je čuo od svog dede Alfreda H. Mendesa (posvetio mu je ovaj film) i zajedno sa Kristi Vilson-Kerns napisao scenario za akciono nepompezan, u tom smislu gotovo sveden, duboko uverljiv i ubedljiv, izazovno realističan, emotivno dramski i iznad svega humanistički film.

Na neki čudan način čak i nežan, ako se za temu rata, i to tako krvavog kakav je bio Veliki rat, uopšte može vezivati nežnost, ali je eto i to pošlo Mendesu za rukom. Zato što nas je zajedno sa svojim junacima, tim slučajnim, skromnim ratnim herojima poveo na uzbudljivo i napeto putovanje – kroz lavirinte rovova duž fronta, preko ozelenjenih livada, pored procvetalih stabala trešanja, kroz ruševine, nesahranjena tela vojnika obe zaraćene strane – do sledeće krvave ratne stanice, čineći to s puno ljubavi, razumevanja i poštovanja i za mlade ratnike, vojničku žrtvu i za ono što se zove časna vojnička dužnost…

Nema kod Mendesa busanja u patriotska (pobednička) prsa, nema nadmoćnog heroizma i one čuvene striktne podele na dobre i loše momke, nametnute sada već krajnje izlizanim američkim blokbasterovskim matricama u žanru ratnog filma. Nema isforsirane spektakularnosti, zaglušenja ni zapušenja specijalnim efektima, eksplozijama, brzim rezovima, krvlju koja leti na sve strane, a sav ratni užas i besmisao ipak je tu. U filmu „1917” kao na dlanu. Najrealističnije moguće, prema Mendesovoj zamisli.

A zamisao mu je hrabra, jer je na ivici eksperimenta, koji je do sada već uspešno savladao ruski reditelj Aleksandar Sokurov u filmu „Ruski kovčeg” („Ruska barka”) snimivši ga iz jednog kontinuiranog kadra, što je podrazumevalo i virtuozno precizno osmišljenu koreografiju i glumaca i kamere. Nisam sto odsto sigurna da je i Sem Mendes film „1917” snimio u jednom kadru, ali je postigao to da deluje da jeste. Uz izvrsnu podršku direktora fotografije Rodžera Dikinsa i montažera Lija Smita sa kreativnom strašću stvara tu čarobnu vizuelnu šemu koja ipak, mada mu neki to zameraju, nije sama sebi cilj. Pre bih rekla da je dobro i srčano osmišljeno sredstvo da se cilj postigne. Da se gledaocu približe sva lica apsurdnosti rata.

Film je divno snimljen, na audiovizuelnom planu ovo je vredno umetničko delo (obratiti pažnju i na zvuk, scenografiju, kostim i muziku Tomasa Njumena), ali mu onu istinsku dušu i dostojanstvo daju glumci koji tumače likove ta dva mlada razvodnika u kurirskoj misiji: Blejka – Din-Čarls Čepmen i (naročito) Skofilda – Džordž Mekaj.

Oni su ti čije kretanje sa napetošću, brigom i pažnjom kao gledaoci pratimo dva sata. Čepmena, kao Blejka koji sa sobom nosi onaj borbeni duh mladosti i fantazije o junaštvu i do perfekcije iznijansiranog Mekaja, kao povučenog i ćutljivog Skofilda, odlučnog u izvršenju misije do kraja. Oni su ti koji su od generala Erinmora (Kolin Fert) tog 6. aprila 1917. godine dobili zadatak da se probiju kroz neprijateljsku teritoriju u Francuskoj i komandantu Drugog bataljona Mekenziju (Benedikt Kamberbač) predaju poruku o prekidu planiranog proboja i napredovanja, jer je nemačka vojska pripremila zamku. A to bi onda značilo pokolj 1.600 britanskih vojnika uključujući i Blejkovog starijeg brata (Ričard Maden)…

Na tom njihovom putu od tačke A do tačke B reditelj Mendes vodi računa da ih preterano ne uznemirava pirotehničkim sredstvima. Naprotiv, usredsređuje se na glumce, sve strašno što se dešava čuje se i vidi njima iza leđa ili pored njih. Fokusira se na užareno Makajevo lice što reflektuje bezobzirnost rata, užasne gubitke i uništenja koji ostavljaju neizbrisiv trag. Na žar mladosti koja je iskusila strahotu i žrtvu.

I tako je Sem Mendes, uz svu mešavinu ratne buke i haosa, načinio dostojanstveno smiren, emocionalan i poetičan ratni film koji gledaoca ne napušta tako lako. Možda i zato što je ovo i film o teško promenljivom čovečanstvu. U svakom slučaju, „1917” je za pamćenje.

Autor: Dubravka Lakić

Izvor: Politika