Ратна прича, умјетнички филм
1 min read
Из филма „1917” (Фото Дистрибутерска кућа Blitz Film &Video)
Два готово голобрада разводника британске војске добијају задатак да једну изузетно важну поруку пренесу од тачке А до тачке Б, кроз непријатељску територију на западном фронту, и један од њих ће успешно завршити спасоносну мисију.
Боже, каква наизглед једноставна прича! А како је од ње настао занимљив, узбудљив и значајан филм! Један од најбољих ратних из новије ере – „1917” Сема Мендеса. Неће чудити ако му уз већ освојени Златни глобус и седам награда БАФТА, вечерас у Лос Анђелесу, припадне и Оскар (освојио га је већ за „Америчку лепоту”).
Причу из Првог светског рата, једну од многих, овај редитељ је чуо од свог деде Алфреда Х. Мендеса (посветио му је овај филм) и заједно са Кристи Вилсон-Кернс написао сценарио за акционо непомпезан, у том смислу готово сведен, дубоко уверљив и убедљив, изазовно реалистичан, емотивно драмски и изнад свега хуманистички филм.
На неки чудан начин чак и нежан, ако се за тему рата, и то тако крвавог какав је био Велики рат, уопште може везивати нежност, али је ето и то пошло Мендесу за руком. Зато што нас је заједно са својим јунацима, тим случајним, скромним ратним херојима повео на узбудљиво и напето путовање – кроз лавиринте ровова дуж фронта, преко озелењених ливада, поред процветалих стабала трешања, кроз рушевине, несахрањена тела војника обе зараћене стране – до следеће крваве ратне станице, чинећи то с пуно љубави, разумевања и поштовања и за младе ратнике, војничку жртву и за оно што се зове часна војничка дужност…
Нема код Мендеса бусања у патриотска (победничка) прса, нема надмоћног хероизма и оне чувене стриктне поделе на добре и лоше момке, наметнуте сада већ крајње излизаним америчким блокбастеровским матрицама у жанру ратног филма. Нема исфорсиране спектакуларности, заглушења ни запушења специјалним ефектима, експлозијама, брзим резовима, крвљу која лети на све стране, а сав ратни ужас и бесмисао ипак је ту. У филму „1917” као на длану. Најреалистичније могуће, према Мендесовој замисли.
А замисао му је храбра, јер је на ивици експеримента, који је до сада већ успешно савладао руски редитељ Александар Сокуров у филму „Руски ковчег” („Руска барка”) снимивши га из једног континуираног кадра, што је подразумевало и виртуозно прецизно осмишљену кореографију и глумаца и камере. Нисам сто одсто сигурна да је и Сем Мендес филм „1917” снимио у једном кадру, али је постигао то да делује да јесте. Уз изврсну подршку директора фотографије Роџера Дикинса и монтажера Лија Смита са креативном страшћу ствара ту чаробну визуелну шему која ипак, мада му неки то замерају, није сама себи циљ. Пре бих рекла да је добро и срчано осмишљено средство да се циљ постигне. Да се гледаоцу приближе сва лица апсурдности рата.
Филм је дивно снимљен, на аудиовизуелном плану ово је вредно уметничко дело (обратити пажњу и на звук, сценографију, костим и музику Томаса Њумена), али му ону истинску душу и достојанство дају глумци који тумаче ликове та два млада разводника у курирској мисији: Блејка – Дин-Чарлс Чепмен и (нарочито) Скофилда – Џорџ Мекај.
