Ратко Младић – осуђен на вечност

Пише: Никола Трифић

“Каква је то правда, ако ову пресуду у својим домовима данас слушају са слободе Насер Орић, Анте Готовина, Ејуп Ганић, Атиф Дудаковић, али и Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и многи други који су починили злочине према Србима“?!

Ово су биле прве речи Милорада Додика – наком изрицања правоснажне пресуде генералу Ратку Младићу. И заиста, ако се бар за тренутак потрудимо да будемо реални и објективни – без обзира на симпатије или антипатије према Милораду Додику, такође, без обзира на наш став према политичким субјектима свих народа и народности – судеоника у „југословенској кланици“ – нема нам друге, него да ставимо прст на чело, а можда и читаву шаку на срце и да се пред светом запитамо: Како је могуће, да у општем масакру у којем су учествовали – Харадинај, преступник, силоватељ и терористички командант; Готовина, човек без средње школе, бивши легионар који је у Француској три пута осуђиван за дела изнуде и пљачке; затим – Орић, металостругар и полицијски „бодигард“; и на крају – Младић, официр са завршеном академијом – само овај последњи буде крив??? И зато је реакција Милорада Додика – његов „рефлексни вапај“, потпуно исправан и на месту. Популарни „Миле из Лакташа“ – и сам прилично шаренолика – да не кажем „шућмураста“ политичка личност, је у овом специфичном тренутку – изрекао свој најважнији политички монолог, праћен кључним питањем: Каква је то правда?

Питање из очаја и беса, а можда и из крајње резигнације? Питање које има само један једини одговор: То је америчка правда! Западна правда! Нато правда! Правда у служби империјализма и западне, односно, америчке хегемоније над светом!

Срби у униформи, нису криви зато што су убијали – а убијали су! Криви су зато што нису били америчке плаћене убице; што нису убијали у америчком интересу! Срби у цивилу, немају право на тугу и на истину. Та српска суза – као што је много пута речено „нема родитеље“ – и не само то… Она нема право ни на земљу! Нема право – да слана и хладна, окамењена у јаду, падне на своје тле. Она је осуђена да вечито тавори на уморном лицу народа који у свом збегу полако постаје черга. Народа, који је на збег, чергу и сеобе, осуђен, много пре него што је пресуђено њему: Ратку Младићу. Народа који је крив – али који није и једини крив. Народа који је и прав – али који није и једини прав. Народа, који је историјски гледано толико тога дао за правду – и који данас живи у неправди. Само народа… Народа који тражи правду.

СРЕБРЕНИЦА И СРЕБРЕНИЦЕ – БЛОКИРАНО САРАЈЕВО И ОЧИШЋЕНО САРАЈЕВО

Масакр у Сребреници је сасвим сигурно највећи злочин који су за време југословенског рата починиле српске оружане снаге, а можда и највећи злочин српског оружја икада. То је срамота – срамота српског народа. Немогуће је бити човек, а немати осећај гађења на снимљене призоре – депортација и стрељања цивила – који су се десили баш у Сребреници.

С друге стране, ако је Сребреница највећи злочин – а јесте, онда је вишегодишња блокада Сарајева – било да је она формално вођена као – опсада, окупација, или изолација – највећа грешка српске војске – баш због тога, што се у строго ратном погледу, тиме није много добило – а жртвовао се међународни углед и кредибилитет. Одговорност за ова два чина, свакако има и Ратко Младић. Чак и ако није био директни налогодавац српских грешака и злочина – а у случају Сребренице, дубоко верујем да није – ове српске „брљотине“ десиле су се у зони његове командне одговорности. Сама командна одговорност као правна категорија, предвиђа два вида „виности“ или кривице: 1. Директно издавање наредби за извршење злочина – и 2. Када се злочин десио мимо знања и воље главнокомандујућег, али на подручју на којем је он морао да контролише догађаје – односно, на којем је морао да обезбеди поштовање „правила и обичаја ратовања“, што посебно подразумева – максималну сигурност за цивиле било које нације и вероисповести, као и за ратне заробљенике. У Сребреници су на жалост, страдали управо цивили и ратни заробљеници. Цињеница – да су Бошњаци након рата Сребреницу провукли кроз „холивудско рухо“ и да су од ње направили сувенир који се дели припадницима дипломатског кора, али и параван за све своје касније неспособности – је већ нека друга срамота; њихова срамота.

Но, треба бити реалан! Свако ко мисли да су Срби – а поготово главнокомандујући Срби у ратовима 90-их садили цвеће и да нису починили ниједан злочин – је тотална будала. Опет, с друге стране, свако ко мисли да у том истом периоду, српски народ није и сам био жртва разних злочина и масакра – је тотална будала на квадрат. Да додам: тотална и злонамерна будала на квадрат!

Срби јесу окрвавили руке у Сребреници – и јесу изазвали хуманитарну катастрофу блокадом Сарајева! С тим да списак злочина у југословенском рату, у сваком реалном сагледавању ствари, подразумева и крв српских цивила на рукама Бошњака, Хрвата и Албанаца – и српске ископане очи, и одсечене језике и силоване српкиње. А и оно Сарајево, када се деблокирало, частило је Србе егзодусом – уз напомену да је егзодус сарајевских Срба, најмањи егзодус који је задесио српски народ у последњој деценији 20. века!

Вреди обратити пажњу на следеће податке:

– У Сарајеву је до 1992. године живело 15000 Срба – по чему је Сарајево уз Ниш и Нови Сад, био други град по броју Срба у бившој Југославији иза Београда. Данас у Сарајеву живи тек 10000 Срба, или петнаестоструко мање него пре рата. Само у граду за време рата је убијено више од хиљаду Срба – од чега су сви били цивили, а половина њих је била у позној животној доби. Просечан број година убијених Срба у Сарајеву је већи од 60.

– У Сарајеву се 3. маја 1992. године десио напад на колону ЈНА у Добровољачкој улици, која се повлачила по споразуму о напуштању града. Убијено је четрдесет и двоје војника на редовном одслужењу војног рока – просек година, око двадесет и две.

– У БиХ је за време рата страдало – по подацима званичног Сарајева 4132 лица српске националности. Реалан број је далеко већи.

– Прво масовни злочин у БиХ, десио се 1992. када је у месту Сијековац (Босански Брод) у нападу хрватских формација страдало 59 цивила искључиво српске националности.

– Само је у широј околини општине Сребреница у току 92. и 93. године, под командом Насера Орића, етнички очишћено 50 села у којима су живели искључиво Срби, опет, најчешће позне животне доби. (око 2000 жртава)

– Срби су пре рата чинили 17% популације у Хрватској. После рата свега 4%.

– Само у Олуји, протерано је око 250000 лица српске националности.

– За време Олује, десио се ваздушни напад хрватских снага на колону цивила.

Tamara Calasan, [15.06.21 10:10]
– Међународна комисија, установила је број од 8039 убијених српских цивила за време рата у Хрватској!

– Први логор за време рата у Југославији, отворили су Хрвати. (Лора код Сплита) Први логораш био је Србин.

– Више од 120000 Срба, протерано је 99. године са простора Косова и Метохије.

– „Хјуман рајтс воч“ је 1998. године саопштио, да је у тој години киднаповано 97 лица српске националности. Тачан број је био већи од 200! Само је у акцијама ОВК око Ораховца киднаповано више од 100 Срба.

– Припадници ОВК су 1998. године, направили масакр око Радоњићког језера у селима Прилеп, Рзнић и Глођане. Убијено је 37 цивила. Најмлађа жртва је имала 11 година!

– Укупно за време рата, од стране ОВК, убијено је или је киднаповано више хиљада српских цивила.

– Након доласка „Мировне мисије“ на Косово и Метохију до данас, убијено је близу 1000 Срба – од зверског убијања жетелаца код Старог Гацка до Оливера Ивановића.

– Нато агресија 99. године је била противна Статуту Нато пакта – јер директно није била нападнута ниједна чланица савеза.

– Нато агресија 99. године је била противна међународном праву – јер је извршена без дозволе и одобрења Савета безбедности УН.

– У Нато агресији, страдало је више од 2000 цивила.

– У Нато агресији, убијена је трогодишња девојчица Милица Ракић.

За све наведено – као и за злочине над Србима који нису наведени, осуђено је 0 људи на укупно 0 година затвора. Да подсетим, за своје злочине – Срби су осуђени на 1135 година затвора и на још 16 доживотних робија! Да ли мислите да је то правда?

*
-Да ли смо окрвавили руке?
– Јесмо.
– А где је наша крв?
– На њиховим рукама.
– Да ли смо газили мртве?
– Јесмо!
– А где су наши мртви?
– Под њиховим ногама!
– Да ли је то пакао? Крај света?
– Не, то је рат. Само рат. (Н.Трифић – одломак из „ратне“ поеме)

АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ – КРИВАЦ БРОЈ 1

Заправо највећи кривац за трагичну судбину Босне и Херцеговине је рахметли Алија Изетбеговић! Често се ниподаштава и занемарује чињеница, да је Алија као активни припадник „Ханџар дивизије“ након ослобођења, 1946. од стране комунистичких власти, био осуђен на вишегодишњу казну затвора због сарадње са Усташама за време Другог светског рата. Помиловање које је касније добио, због реално малог броја година живота у тренутку свог идеолошког заноса Павелићем – није учинило да „Изетбеговић сениор“, избаци контроверзе из свог људског и политичког хабитуса. Напротив! Након кратког предаха 50-их и 60-их година, када се Алија – по сопственом признању на југословенским пописима изјашњавао као „Србин-мухамеданске вероисповести“, дошла је 1970. година и „Исламска декларација“!!! Остаће забележено, да је у тој књизи, први пут у Европи – када је јавни дискурс у питању, поменут термин „калифат“, много пре него што ће „стари континент чути за: Ал Каиду, Ал Нусру и Боко харам!

Две ствари су круцијално битне! Прво: Документ који је од међународне, а често и од домаће јавности означен као окидач за рат у Југославији, био је „Меморандим САНУ“ из 1986. године. Без жеље да сугеришем – замолио бих вас: Прочитајте сами и „Исламску декларацију“ и „Меморандум САНУ“, направите паралеле, процените реторику, нарацију, фабулу и циљеве од два документа – уз напомену да је „Меморандум САНУ“ писан 16 година након Алијиног животног дела. И друго: Док су Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман, 70-их година кривично одговарали због национализма, верског фундаметализама, помагања ириндентизма; због „Исламске декларације“ и „Хрватског пролећа“ – Слободан Милошевић, иначе, по мишљењу Запада једини одговоран за југословенски покољ – био је тек млади правник, заклети Југословен – и љубитељ џеза који перфектно говори енглески језик. Другим речима: Милошевић је постао ђаво, доста, доста, касније.

Но, све је ствар америчке режије и америчког „изигравања Бога“. Као што је у групи људи у униформи, између Харадинаја, Готовине, Орића и Младића – само последњи проглашен за злочинца – исто тако, вољом САД, је у троуглу политичара од којих је један био припадник „Ханџар дивизије“ и писац „Исламске декларације“, други ражаловани комунистички генерал и „прва љубичица Хрватског пролећа“, а трећи – заклети комуниста, правник, банкар и љубитељ самоуправљања, опет само последњи је етикетиран као искључиви кривац!? Оно што спаја Милошевића и Младића, је то што су у очима Америке, обојица били погрешне нације – и још више погрешног убеђења: да је Америци могиће рећи НЕ!

Елем, да се вратимо на лик и дело Алије Изетбеговића. Његов највећи грех, био је свесно занемаривање чињенице: да је правни и национални организам БиХ био такав (јесте такав) да ова земља није могла да крене на пут независности сличан оном којим су кренули Хрватска, Словенија и Македонија. Као што Милорад Додик данас зна да ће евентуални референдум о независности Републике Српске, бити објава рата Сарајеву; тако је и Алија Изетбеговић знао да је референдум о независности Босне и Херцеговине – иначе противан и Савезном и Републичком Уставу, због изостанка сагласности Срба, као конституента у БиХ – бити објава рата Бањалуци, односно Београду! У Контексту тога, вреди подсетити на видео изјаву Алије Изетбеговића, непосредно пред рат: „Жртвоваћемо мир за независну Босну“! Алија је то и урадио: За независну Босну – жртвовао је мир – али је жртвовао и Сребреницу! Масакр у Сребреници јесте искључиво српски злочин – али је почињен тек након што су бошњачке снаге под командом Насера Орића, потпуно ван резона, напустиле град и подручје око града и тако оставиле своје цивиле на немислост Србима – и то на месту, где се раније баш под командом Орића десио масакр над Србима… Значи, знали су – да је порив за осветом, одмаздом и реваншизмом велики.

Сребреница, Србима није требала. Српском образу није требала таква љага. Ипак, Сребреница, јесте требала Алији Изетбеговићу. Требала му је независна Босна – али и Босна која осим блокаде Сарајева – има још једну, по могућству већу трагедију. Оно што је Алија хтео, то је и добио. На жалост, неки људи са српском тробојком на челу, су му у томе битно помогли!

*
„Босански муслимани, као ни муслимани у Европи никада не смеју прихватити хришћанске институције. Ми морамо показати презир према судовима, школама и здравственим установама хришћанских земаља, и образовати своје иституције, наслоњене и укорењене једино у исламу и Шеријату. (А. Изетбеговић, „Исламска декларација“ 1970.)

ГАВРИЛО ПРИНЦИП, РАТКО МЛАДИЋ И ЗАПАДНА ХЕГЕМОНИЈА

Босну нису поделили ни Константинопољ ни Рим, ни Котраманићи, ни Немањићи; није је поделила ни најезда Османлија… Босна се поделила сама, 1914. године – око Гаврила Принципа. Тада је успостављена вечита подела – деоба за сва времена. Тај момак – страдалник у својој деветнаестој години – је најзначајнија личност, али и најзначајнија појава у историји Босне. Све остало: ислам, православље, католицизам; Иво Андрић и Бијело Дугме – само су прилози у басанском лонцу – само пропратни декор, параван и споредне улоге у „крвавој драми“ једне прелепе земље; можда и истинског срца Балкана! Запад је у својим различитим облицима, преко Рима, Беча, Берлина, Брисела и Вашингтона – имао и има тежњу – да на овим просторима успостави апсолутну хегемонију, односно апсолутну империјалну власт. Босански народ све три религије, са својим комплетним наслеђем – се након чина Гаврила Принципа на Видовдан 1914. поделио на две стране. Од тада постоје „две стране Принципа“. Страна која сагиње главу пред Западном најездом – и која у својој меланхолији исту прихвата као нужно – судбински одређено зло; и на страну која се буни и супротставља империји, без обзира на њен формални облик. Све остало је рат две стране, препун гробница, убијених цивила, силованих жена; препун зла мржње и злочина – са обе стране. Срби су 90-их година у емеричком поимању интереса, (опет) стали на „погрешну страну Принципа“. На страну која каже, да је Гаврило био херој, а не терориста. На страну оних Његошевих речи: „Да Црногорци не љубе ланце“, макар у њима био везан и Свети Петар.

Да је Милошевић пристао на улогу Нато сателита – могао је да „веша“ студенте по Београду и нико му ништа не би рекао. Да је дозволио Нато базу у Србији, пре него што су је они дозволили сами себи – сваки убијени Албанац на Космету, био би од стране Запада „књижен“ као ликвидирани терориста. У борби за правду – нема смисла порицати своје злочине! Криви смо! Али нисмо ни једини, ни искључиви кривци! Да је Запад на челу са Америком, заиста желео да преко Хашког „назови“ трибунала, донесе мир и помирење у региону, осудио би све „окрвављене руке“ у југословенском рату. Осудио би сваког због кога је нечија мајка заплакала! Овако својом одлуком, да сву кривицу баци на плећа једног народа – само ће додатно хомогенизовати тај народ. Одлуком, да се ниподаштају Младићева војничка достигнућа и врлине, а да се истакне само његова мрачна страна – у исто време када се мрачна страна других прекрива „западним светлом“, у српском народу није створен Младић као злочинац – а могао је. Створен је Младић као мученик. Од дана изрицања правоснажне пресуде, Ратко Младић, више није ни човек, ни убица, ни генерал, ни затвореник. Постао је мит. Постао је „сена која ће вечно лутати по двору и плашити господу“! Јер су господа тако желела. Јер су господа у свом погледу на наше тело, на наше лице, руке и груди, увек, једино и искључиво, видела свој тур. На жалост – и нашу и њихову.

* Једна јако важна ствар везана за рат у Босни… Срби су у том рату, испалили на милионе пројектила и граната – али не и први метак. Запамтите: Не и први метак!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: