Raspukle breskve – Petropavlovo, mart 2021.

Raspukle breskve
(Vladiki Atanasiju)

Kad progovori
to nisu reči
to raspukle breskve sa neba padaju
pršte od soka i slasti
mirišu
hrane te
žeđ utoljuju
sve bezbojno i sivo
boje u rumeno
kojim su obojene.

Iz očiju mu munje sevaju
glas mu grmi stotinama gromova
kroz vene – lava teče
jer vulkan umesto srca u grudima nosi.
Ali
šta su lava i gromovi spram tog osmeha
kad zatitra
kad mu na licu grane kao sunce posle olujne noći
čineći da zaboraviš kako si drhtao i zebao
na kiši
u mraku
jer greje milo i blago
jer oživljava hiljade neviđenih boja
jer sa sobom donosi proleće
a sve što dotakne razoružava
šarmom večnog trogodišnjaka.

Znanje – neslućeno;
vera – planine premešta;
ljubav – ruši pa presazdava učeći te kako da postojiš
razdajući se nemilice, a nepotrošivo;
vrlina – znalački prikrivena;
gostoljublje – nenadmašno;
prostiranje – okean bezobalni,
svačiji a ničiji
ponajviše svoj i Božiji …

Dok ti misao malaksava
i reči blede
dok mastila ponestaje
a jezik gine potučen kišom oksimorona –
on buja u svim pravcima
nezadrživo
a ti ostaješ sa tri tačke
kao jedinim oružjem u borbi protiv njega …

* * *

Tišina gubi strpljenje.
Umesto njega – kamenje će progovoriti!
Je li neko rekao ‘smrt’?
Ne, mora da ti se učinilo …

Izvor: Eparhija zahumsko-hercegovačka