ИН4С

ИН4С портал

Раша Попов о књизи прича „Мокрински патуљци“

1 min read

rasa p

Ријеч чаробњак тако природно стоји уз име (и изглед!) Раше Попова (79), пјесника, приповедача, новинара, глумца, лектора за српски језик, полиглоте… Човјека који је обишао пола свијета, а својим књигама „залудио“ хиљаде и хиљаде малишана. За најновију збирку прича „Мокрински патуљци“, у издању „Пчелице“, добио је награду „Гордана Брајовић“.

Ово престижно признање, које додељују „Вечерње новости“ за најбољу књигу за дјецу, поделио је на равне части са колегом Тодетом Николетићем.

На питање које најснажније и најпријатније успомене носи из родног Мокрина коме се често враћа у књигама, па и у овој награђеној Раша каже:

,,Сећам се кокодакања живине, блебетања ћурана, невероватног крекетања жаба која сада као да изумиру и, наравно, опчињавајућег лавежа паса који се ноћу чује као да долази из свемира. Не заборављам своје ране одласке у госте код свог брата од тетке Радована Челекетића. За децу су имали мали дечји сточић за којим смо ручавали Радован и ја, један према другом, заваљени у клупе спојене са тим столом. Имао сам двојицу старије браће који су ме учили географију Мокрина, обилазили смо лети све баре. Некину, Дољу, па бару код шинтернице и на Дудари и у свима се купали. А као чудо од пре 75 година – Мокрин је имао базен код Баба Тете у који је подземним цевима стизала врућа вода из Великог млина. Село је природније од града, свима које сретнеш морао си и смео си да кажеш „љубимруке“.

,,Од оца сам научио да волим историју и књиге. Читао нам је о историји Мокрина и Баната. Поклањао нам златне књиге Геце Кона, а врхунац је био кад нам је између многих војних вежби пред сам рат купио књиге бајки. Увече нам је наглас читао најлепше бајке света. Ја сам, њему хвала, досад издао „Бајке за 21. век“ и „Опасне бајке“. Од маме сам научио да приповедам. За њу још кажу: „Ваша мама је занимљиво приповедала“! У „Мокринским патуљцима“ су њене трагичне приче из детињства с маћехом, о побеснелом нерасту, о пожару на Божић, о руским заробљеницима и црначком корпусу у Мокрину код Француза 1919. Од унучића сам научио како бити омиљен код другарица и другова, од Јове нисам научио како се конструишу лего машине, од Маре како се слика као Гоген, а од Маше како се пишу дивне песме, нарочито о океану. Деда не може да их достигне. Наравно. Стар је.“

„Немојте на превару да се пробијате кроз живот“, поручује малишанима јунак награђене књиге. На питање да ли и он вјерује тим поукама писац каже:

,,Вјерујем. Иако постоје бескрупулозни људи, у сваком човеку постоји савест. Ових дана сам разговарао са својим омиљеним есејистом Белом Дуранцијем. Као ђак научник овај умни Суботичанин питао је свог рођака бискупа: „А што сте ви спалили Ђордана Бруна?“ А стари духовник му одговори: „Сад ћеш ме питати и да л’ има Бога?“ Бела баш то заустио. Старина му на то вели: „Докле год ти поцрвениш кад учиниш нешто неприлично, Бог постоји, и то у теби!“

,,Нажалост, сведок сам уз унуке да је у њихово време у школе постављен стално дежурни полицајац у цивилу. Кад сам то први пут видео, ухватила ме је паника од надолазећег варварства. Приближавамо се савременој урбаној џунгли. Сетимо се америчког филма „Џунгла на асфалту!“ То је повест о граду такозваних модерних времена. Енглези су на Хејселу открили Европи навијаче-убице. Онде се демолирају радње на путу ка станици, читаве станице метроа страдале су од „вандализма“. Вандали су разорили Рим, стожер цивилизације кроз вјекове!“

,,Свом сину Бојану, свештенику у Москви, испричао сам бар хиљаду бајки пред спавање, а ћерки Дијани, после седам година, још хиљаду. Само сам једну записао. А кад ми се родила унука Маша, одједном сам добио однекуд чудом дар да певам и пишем за децу. За њу сам написао своју прву књигу за децу, „Жабац који не зна да ћути.“ Изашла је 1987. Тај жабац сам ја, али и Змај Јовин жабац који нема слуха“.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *