Ранко, пјесник слободе

Пише: Милутин Мићовић

„Можда спава са очима изван сваког зла“. Да ли је Ранко Јововић имао нешто од Дисовог пјесничког карактера? Мало, али јесте. Није имао времена за тако дубок песимизам. Пјевао је у ходу. Волио улицу, чaк више него кафану. Улицу, на којој може да се сретене Сократ, и трг, преко којег може, однекуд, да промакне, славни маргиналац, Диоген.

Драма је на улици, све идеје туда пролазе на двије ноге, неке се гегају и четвороношке. Слава улице узбуђује маладог, али и пјесника у годинама. Но, да ли пјесник има година? Кад је једном, прије десетак година, на неком сабору,сјећам се,  неко довикнуо: – па ти си Ранко  још увијек млад, Ранко је, ко с нокта, додао, –  ја ћу бити млад до смрти!  Шта је пјесник хтио да каже…? Да поезија не стара, да је он тај?

Можда ми Ранко помаже док ово пишем и шаљем за „Дан“. Читао је „Дан“ редовно, и то рано ујутро.

Ту се у последњим годима разуђено осликава удес српског народа. Али се пројављује и искра слободе. Често смо о том разговарали. Говорио је да  српски народ у Црној Гори живи, последњих година као у логору, као на Голом отоку.

Ово је нешто горе од  комунизма. Одавно Ранков пјеснички знак свјетли у помраченој Црној Гори. У оном првом комунистичком помрачењу, његов Знак је јарко засвјетлио. Питали су се, – ко је тај дечко Јововић, да то није син оног професора Јововића, кога смо убили у шумама Словеније, коме смо обећавали да остане овдје с нама, а он пљунуо на наш обећани рај?

Чуо се убрзо Ранков стих: „Ја Ранко Милошев, од смрти се лијечим“. Од зулума комунизма, који је Србима почупао корјење, и покасапио их. „Касапница је ово, каква поезија…“, пјесник је повикнуо. Све под обећаним сунцем братсва и јединства. Таква је наивност и залуђеност српска. И  све тако, док уђосмо у посткомунизам, у црногорску   постисторију. Под влашћу „наднечовјека“!

У младости је највише волио француске и руске пјеснике, у старијим годимама, све му се више везао камен о врату Црне Горе, чију је тежину повремено узимала бесмртна искра Његошева. Стално се човјек налази у сложенијим ситуацијама. Посебно ако изнутра напредује. Ако се продубљује. Тада почиње да види и оно што је мислио да неће, и сазнаје оно што је мислио да не може. Узбућивали су га велики типови човјечанства, као Достојевски, Ниче, Бодлер, Сиоран…Кроз та обасјања, боље је  видио саморазорне страсти у себи, у свом народу, па и  своју баку, која је свако јутро у Косићу, под мурвом, расплетене косе тужјела за сином.

Лабуд из Косића, говорио је у алкохолу подигнутог ега: „Ја сам за вас Ниче“. Умио је понекад да сажаљева неталенте. Знао је да их утјеши, помилује, а онда да им заждије шамарчину, као Анри Мишо.

Увијек самосвојан, суверено је носио своју пјесничку судбину. Пјесник на улици, у кафани, у скупштини, с лапидарним народним синтагмама, модеран и елегантан, иако ослоњен на Вука и Косово. Модерни хајдук, није волио интелектуалне анализе, чешће је посезао за муњом и молитвом. Пјесник српског удеса, пјесник пјесниковог удеса у свијету који не види поезију. Платон је говорио да се једино идеја Љепоте види, док се идеје добра и правде не виде. Ранко је такође гледао идеју љепоте на лицима невине дјечице, пожртвованих сестара.  Видио је прејаку, мушку љепоту на Његошевом лицу,  на лицу  „тигра који мисли“.

У Горском вијенцу су се укрстиле муње: „Једна сину од Скада к Острогу, друга сину од Кома  Ловћену, Крст од живог огња направише“. Ту  у Бјелопавлићина, гдје су се укрстиле те муње,  подигнута црквица Часног крста, поред које Ранко спава, ако је вјеровати Дисовим стиховима – са очима изван сваког зла.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: