Ranko Jovović – tri godine od smrti

JA PIŠEM – IZDIŠEM

Ja pišem Krštenu Poeziju
I malo krštenu
I nekrštenu
I uličarsku
I smrtnu
I besmrtnu

Ja pišem tužnu Poeziju
I nebesku
I zemaljsku

Ja pišem Poeziju u Ime Hrista
I u ime grčkih prinčeva i ubica
Ja sam krštena duša
I ratoborna i nehumana

Moja ljubav je ponekad mrzovoljna
Ja pišem mračne stihove o Suncu
Ja progonim narod koji mrzi moj narod
Ja sanjam da progonim
Progone oni mene
I na javi jedino kao u snu
To što ja sanjam da njih gazimo ja i Gospod
To je moja tanka utjeha

Ja pišem neutešne stihove
Ja jedva dišem. Izdišem.

SUZA

Crna Gora je bila nekada
Jedan Čovjek
Koji je bio
Ratnik
Vladika
Pjesnik
I Narod

A sad se razmnožila
I pogubila
Čini se
Zauvijek

PESMA O CRNOM LABUDU

U Kosiću pokraj ladne vode
U gorici na proplanku
U travi zelenoj
Leži crni labud, zaklan –
Crni labud
Ko mladić u cvijetu
(Lijepa glavo odrubljena)
Leži nepomično

Nad njim jata grabljivica
Lešinara i kukavica –
Crni labud u Kosiću
Na proplanku u travi zelenoj,
Kao zaklana princeza

Ko se prevari te ubi crnog labuda
Obje mu ruke otpale –
U Kosiću, ionako crnom,
Majko moja, u gorici,
Više sunca nije,
Majko moja.

Izbor: Milica Kralj