Раковић: Прилике у свијету нам иду наруку

Република Српска налази се под жестоким притисцима, можда и највећим у последњих 30 година.

Над њом, руководством, али и српским народом у целини, спроводи се једно класично политичко, институционално и судско насиље и то до кости огољено. Каже ово у интервју за „Глас Српске“ историчар Александар Раковић, наводећи да је то дио ширег и већег плана, чији су крајњи егзекутори Кристијан Шмит и правосудне институције БиХ, а крајња мета Република Српска.

– Све оно што они раде представља отворену претњу свим грађанима Републике Српске. Уколико желе да буду слободоумни, могу доживети отворени прогон и санкције. Значи ради се о насиљу против читаве Републике Српске, људи, породица. Садашње руководство показало је да неће поклекнути те да ће свим легалним средствима наставити да брани Републику Српску и њен суверенитет, а самим тим и српски идентитет. Бранећи то, бране се и српски национални интереси, који на крају, према мом мишљењу треба да иду у правцу раздруживања унутар БиХ, по чехословачком моделу. После свега с чим се Република Српска већ једно извесно време суочава, не видим никакву сврху опстанка БиХ. Због чега трошити енергију на питање да ли БиХ може опстати? Очигледно да не може, јер с друге стране имамо оне који отворено руше Дејтонски мировни споразум. Ако је већ тако, раздруживање је једино и најбоље решење. Верујем да ће ова опција бити актуелна и подржана и у одређеним западним међународним круговима, за годину или најкасније две – истакао је Раковић.

Колико нам наруку иде и све што се тренутно дешава у свијету, јер је све више покрета и држава које покушавају да се врате традиционалним вриједностима и породици као стубу друштва?

Прилике у свету нам иду на руку, али морамо бити стрпљиви, поготово јер главни актер на Западу, ту наравно мислим на САД, бар још годину дана неће моћи да се позабави нашим, балканским проблемима. Бавићемо се другим стварима, унутрашњим, али и оним глобалним, што подразумева одмеравање снага са другим великим силама.

Када наша српска питања дођу на дневни ред, верујем да ћемо тада моћи да се радујемо позитивнијем и повољнијем расплету ситуације када је у питању заштита српских националних интереса. Али, као што сам већ поменуо, до тада морамо да будемо стрпљиви, мудри и упорни, да чекамо прилику, односно геополитички моменат који морамо искористити. Тај временски оквир за решавање српских националних интереса може бити веома кратак. Од неколико месеци, до годину или две.

Чије се све политике преплићу на овим нашим просторима те да ли је наш највећи проблем што, како би рекао Јован Цвијић, имамо кућу на путу, који дијели исток и запад?

То је несумњиво један од наших највећих проблема. Али, има и других. На нашим просторима традиционално се преплићу интереси запада, Русије и Турске. Присутан је и јак арапски фактор, па и вехабијски који раније није постојао. Имамо и шиитски фактор ислама који је све присутнији.

Када говоримо о западном утицају, он није увек хомоген, али државе попут Немачке, САД и Британије понекад нађу заједнички интерес на овим просторима. Значи јако пуно је фактора који се сучељавају на просторима бивше Југославије, једном малом географском простору, али очигледно значајном. И нема мањег простора на свету на којем се сусрећу и преплићу православна, хришћанска и исламска цивилизација.

И то једно комешање између ова три елемента ће увек бити присутно, у мањој или већој мери. Оно постоји вековима, што ситуацију на овим нашим просторима чини врло често компликованом. Али, ово некако прави и чврсте људе. Одлучне и спремне на све. Овдашњи људи су некако чвршћи од других. Западни човек нема наша искуства.

Колико је за нас евентуално опасна ова нова русофобија која се шири Европом, у којој некако најдаље иде Њемачка?

Када је кренула специјална војна операција у Украјини, били смо сведоци појачаног присуства и деловања снага ЕУФОР-а на просторима БиХ, поготово оним Републике Српске. То није ништа друго до отворена демонстрација војне силе према српском народу који се доживљава као проруски оријентисан. Значи, поред русофобије, несумњиво да у добром делу западног света постоји и једна неразумна србофобија. Она је рукавац русофобије.

У неком ранијем периоду у добром делу западних земаља постојала је и та једна такозвана византофобија. Када се подвуче црта, може се видети и закључити да њима највише смета православна вера, православље, односно сви они који нису спремни да служе интересима запада и колонијалиста.

Овде морам поменути и да је велика разлика између западне и православне цивилизације, јер западни човек жртвује друге ради својих интереса, а православни – себе ради других. И то је суштинска разлика између ове две цивилизације које физички и појавно делују слично, али имају суштински различите вредносне ставове.

Члан сте пројекта „Српски национални интереси – јуче, данас, сутра“ који је осмишљен и створен на приједлог српске дијаспоре, а с циљем да се заштитом историјске истине о нашем народу оснажи идентитет сународника у расијању. Због чега је то битно те како ће та помоћ изгледати у пракси?

Комуникација са нашим расејањем је од суштинске важности, како за Србију, тако и Републику Српску, због тога што смо ми Срби један жив организам. Због тога је веома битно да са нашим расејањем отворено разговарамо о свим темама које су важне, не само о онима које су у вези са прошлошћу, већ и садашњошћу и будућношћу.

Поента је везивање дијаспоре са матицом, да би се дошло до најбољих решења, која ће најбоље партиципирати српске националне интересе у целини. То подразумева што чешћу комуникацију, како не би било неких шумова, посебно код људи који живе далеко од домовине и могу да дођу под удар пропаганде земаља у којима живе, а која није у складу са реалном ситуацијом која се тиче наших српских националних интереса. Жеља нам је да то променимо.

Које земље ће се наћи у фокусу ове приче, односно пројекта, те како се ухватити у коштац са моћном ревизионистичком политиком која већ деценијама влада у појединим западним државама?

То је питање којим се морамо вишеслојно бавити. Један је и тај наш однос са дијаспором, јер је она веома важна фактор за презентовање истине у другим земљама. Постоје и други начини, а који подразумевају и знатно обимнија финансијска средства за лобирање. Постоје разне компаније које се тиме озбиљно баве.

Да би се постигао одређени успех, Србија мора и даље да се дипломатски ангажује, како би политичким елитама у другим државама објаснила реалну слику у региону, на просторима западног Балкана, али и појаснила прошлост и садашњост те разговарала и о будућности, јер се у свету дешавају тектонске промене које ће обликовати мапу неког будућег светског поретка и односа снага.

Папа и Степинац

Ускоро ће бити обављен избор новог папе. Многи прижељкују, поготово припадници такозваног МАГА пројекта, да то буде неко са конзервативнијим ставовима, а не либералним. Колико то може бити добро или лоше када је у питању будући однос католичанства и православља?

Као прво не верујем да МАГА може битније да утиче на то ко ће засести у Свету столицу. Они који прижељкују да МАГА успостави „контролу“ и над Ватиканом, нису реални, јер је реч о институцији која траје више од 2.000 година. Што се тиче другог дела питања, одговор је тешко дати. Компликовано је. Папа Фрањо је био доста либералан и долазио је из једног идеолошки комунистичког миљеа. Да ли би неки конзервативни папа с нама, а ту мислим на православне земље, успоставио неки бољи однос – тешко је рећи. Мислим да је за нас, српски народ, од суштинске важности покушај канонизације кардинала Степинца, на чему хрватске власти и црква и даље инсистирају. Папа Фрањо је то стопирао и ставио у ладицу, али ми не знамо како ће се овом о питању изјаснити његов наследник. Верујем да ће се то питање поново наћи на дневном реду и да ће га актуелизовати Католичка црква у Хрватској. Уколико којим случајем Степинац буде проглашен свецом, то би онда водило и ка ревитализацији свега оног што је представља НДХ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: