• Друштво

Радуловић: Одлуке у Трсту носе многе могућности за земље Западног Балкана

1 min read

8 година ‎ ИН4С

Суштина, када је у питању ЕУ, је да ли ће мораторијум на проширење бити и послије 2020., да ли ће геополитика а не квалитет реформи и достигнути стари и нови критеријуми бити толико значајна, да ли ће аутократе и даље бити „чувари“ мира, да ли ће се мијењати постојећи, недјелотворни, инструмент проширења, каква и колика ће бити подршка Западном Балкану, што конкретно носи план „Берлин-плус“ њемачког министра Габријела, колико ће бити „тежак“ Фонд за регионални развој, једну или ниједну, три или чак тридест милијарди еура, зависи од долазећих избора, прије свега оних у Њемачкој и Италији. Однос према Западном Балкану и будућност саме ЕУ зависи ће од тога која ће политика побиједити.

Одлуке у Трсту носе многе могућности за земље Западног Балкана. Колико ће оне то искористити, колико ће бити инфраструктурно и економски функционалне зависи од прагматизма и досљедности самих чинилаца. У којој мјери и којим темпом ће се кумулативно искористити финансијска средства из различитих фондова и извора за изградњу саобраћајне мреже, ИТ-интеграција, регионалну мобилност, научну и образовну повезаност и друге пројекте, приоритетно ће бити субјективног карактера. Чињеница да су одобрена финансијска средства усмјерена, прије свега, за изградњу два коридора: Београд-Приштина-Тирана и Београд-Сарајево показују довољно.

Црна Гора ће се суочити са пуном истином, да није никакав економски „тигар на Балкану“, већ најгора од најгорих. Суочићемо се са чињеницом да на тржишту од 20 милиона потрошача нијесмо конкурентни ни када су у питању робе, ни знање, ни радна снага. Суочићемо се са истином о неизграђености институција и заосталости тржишта капитала. Наши спољно-трговински биланси биће још гори. Потврдиће се промашеност начина изградње саобраћајне инфраструктуре, било да се ради о времену изградње, „дубини“ инвестиција или финансирању. Чињеница да од тих великих пара које пласира ЕУ кроз разне фондове, Црној Гори је намијењено шеснаест милиона, показује наше реформске капацитете и привредни раст. Отужно је кад се Марковић хвали „стезањем каиша“ сиротињи, кад Нурковић не зна како ће се изградити остатак аутопута. Да не помињем толико неопходну брзу саобраћајницу на „топлој страни“ од Хрватске до Албаније. Што рећи на изјаве Секулићке да је Влада успјела да очува индустрију алуминијума и челика, па се питам да ли је она свјесна какве је криминалне уговоре потписала, да се извози преостали црвени боксит и економски и развојно убија Црна Гора. Нека посјети алуминијумску индустрију у земљама у окружењу, па ће сазнати да се на примјер у Широком бријегу у БиХ производи и прерађује алуминијум средњег технолошког садржаја, чија цијена је већа од 10.000 евра по тони. О промашајима и стању у електро-енергетици и у многим другим назовииндустријама сувишно је говорити.