Radovan Karadžić: Zapadu smeta sve što nas čini Srbima (Intervju – drugi dio)

U danima kada se crnim brojem ispisuje 25-godišnjica izbijanja krvavog građanskog sukoba u Bosni i Hercegovini, Radovan Karadžić, u drugom delu ekskluzivnog intervjua za „Novosti“, razgoreva sećanja na ratne strahote, političke intrige, oslikava karaktere ključnih aktera velike ljudske klanice, progovara o srpskim zabludama, razotkriva zakulisnu taktiku moćnika, ispoveda se o svojim zebnjama i dilemama…Dok iščekuje drugostepenu presudu Tribunala (prvom osuđen na 40 godina zatvora), najpre ga pitamo čemu se nada.

* Raspadom SSSR-a i rušenjem Berlinskog zida, SFRJ je bila osuđena na propast. I Evropa se danas opet komeša. Kako vidite sva ta gibanja?

– Tada sam već bio uveren da će u nekoj gužvi i političkim pritiscima moćnici preurediti Evropu, i da će tako ostati bar narednih 50 godina. Sad opet očekujem, za 10 do 15 godina, neki kongres za uspostavljanje „novog svetskog poretka“, jer je i ovaj model sveta dotrajao. Nove snage su na sceni, i biće kongres, pa bez rata ili s ratom. Naše generacije treba samo da budu toga svesne, i da čuvaju svoj narod, da ne nestane na nekom od tih kongresa, da pretrajava i preskače prepreke koje se pojavljuju svakodnevno. Ali to se ne može bez stvarnih predstavnika, posvećenih narodnom dobru i spremnih na žrtvu.

* Koje okolnosti su, po vašem mišljenju, dovele do razaranja SFRJ, i kako ocenjujete svoju ulogu u tim događajima?

– Klica raspada Jugoslavije postojala je od početka, u samom semenu iz koga je iznikla. Kod svih južnoslovenskih naroda postojale su i panslovenske i jugoslovenske ideje, ali, izgleda, s različitim nadama i očekivanjima. Tragajući za korenima žalosnih srpsko-hrvatskih odnosa, lako sam zaključio da na to nisu uticali ni Karađorđevići, ni Obrenovići, ni Miloševići, a najmanje Karadžići, jer je osnovu mržnje prema Srbima postavio Ante Starčević mnogo ranije. Iako od srpske majke, Starčević je predlagao najbestijalnije postupke protiv Srba, i oni su se zaista i desili. Zašto? Otkud tolika mržnja prema ujčevini? Da li su se tetke potajno borile za njegovu dušu, pa je pritom zagadile neshvatljivom mržnjom? Koreni leže u činjenici da je Krajina bila austrijska (kasnije austrougarska) teritorija, a nikad hrvatska!

* Bosna se raspala na najkrvaviji način…

– Bosna je u srednjem veku bila srpska država. Kad se ovde peckamo sa Hrvatima oko toga, jedini njihov argumenat je da su neki bosanski banovi i kraljevi bili katolici. Čudna mi čuda! I Nemanja je rođen kao katolik, ali se opredelio za Vizantiju. I ko to kaže da Srbi ne mogu biti i katolici, muslimani, protestanti, Jevreji u verskom smislu? Bosna kakvu mi znamo formirana je pred neko važno zasedanje nelegitimne grupe prozvane AVNOJ, na inicijativu studenata Bosanaca koji su studirali uglavnom u Zagrebu, kao Rato Dugonjić i drugi. U onoj Jugoslaviji, Bosna je bila okrenuta saveznoj državi i Srbiji. To se naglo promenilo nakon 1962. i, posebno, 1963. godine. Kasnije sam saznao da je tih godina na dva partijska plenuma dosta suženog sastava doneta odluka da se radi na razaranju Jugoslavije. U strahu da Bosna, kao koštica u podeljenoj breskvi, ne ode uz Srbiju, krenulo se u priznavanje muslimana kao posebne etničke grupe, a kasnije i kao posebnog jugoslovenskog naroda. Glavni posao na uspostavljanju Muslimana sa velikim M, i BiH kao njihove matične republike, preuzeo je Hasan Brkić, inače zet Milorada Ekmečića, oženjen njegovom sestrom Jovankom. Ubrzo, već 1967. godine, na videlo je izašla tajna strategija muslimanske zajednice. Muhamed Filipović, šef Ideološke komisije CK SK BiH, objavio je esej „Bosanski duh u književnosti – što je to?“, u kome je prvi put formulisan „bosanski duh“ i Andrić napadnut kao najveći zločinac nad BiH!

Lideri SDS i SDA često diskutovali u Sarajevu

* Rekli ste da su sedamdesete bile prelomne godine za BiH…

– Sledile su godine otvorenijih pritisaka na srpske intelektualce, prvo na lingviste, potom na pisce, mislioce, a zatim na sve što u sebi ima ičega srpskog. Ja sam bio jedan od mnogih koji su otišli tada iz BiH. Najviše je otišlo Srba, ali i Hrvata. Načini na koje su se obarali na najistaknutije Srbe, poput Milana Budimira, balkanologa, ili na Jovu Vukovića, lingvistu, članove Akademije NUBiH, zatim na Novicu Petkovića, profesora na Filozofskom fakultetu, a od pesnika najviše na Rajka Petrovog Noga, jasno su pokazali da se tu ne može živeti. Za prethodnih 30 godina, do devedesetih, otišlo je iz Bosne oko 350.000 Srba i njihovih potomaka, i nešto Hrvata, ali se broj stanovnika nije smanjivao, jer su doseljavane Sandžaklije i, svojom bespravnom gradnjom, zaposedale prostore po Sarajevu i menjale strukturu stanovništva na potpuno politički, neprirodan način.

* U to vreme družili ste se sa Alijom Izetbegovićem?

– Alija je sve radio javno, njegovi krajnji ciljevi nisu bili tajna. On nije mogao, kao komunisti, dobiti kmetsku poslušnost srpskih kadrova, i u početku mi se učinilo da je Izetbegović prihvatljiviji, jer su komunisti bili „bosanski“ nacionalisti, s ciljem da stvore Bosnu-naciju. Alija je bio moj komšija, često smo šetali od grada do kuće. Njegove ideje, kleo se, odnose se samo na muslimane i njihov način života. Ja sam mislio: neka žive kako hoće. Pokazalo se da je na lukav način bio u pravu: sprovešće islamizaciju muslimana, i kmetizaciju hrišćana… Tako je osamdesetih tekao život u BiH, na najmanje dva koloseka, ili što bi Andrić rekao u „Ćupriji“: noću i jedni i drugi posmatraju Voždove vatre na Panosu sa suprotnim osećanjima, a sutradan se susreću u čaršiji kao da se ništa ne dešava, i kruže neke prazne i bezvredne reči, kao lažna para – ne vrede ništa, ali obavljaju neku rabotu. Ovo je parafraza, naravno.

* Kako je nastao SDS?

– Ja sam namerno otezao sa objavljivanjem namera da se formira stranka, iako su sve druge već bile formirane. Nisam hteo da preuranimo, jer bi nas naši zabludeli komunisti napali da „zabadamo trn u zdravu nogu“, što smo odmah očekivali od starijih oficira, pre svega penzionera. Ali kad su počeli da obeležavaju njihove stanove, kako bi „egzekutori“ mogli lako da ih nađu, i oni su počeli da pitaju zašto samo Srbi nemaju svoju stranku. E, sad je vreme, rekao sam.

* Mnogi vas u RS smatraju čovekom koji je sačuvao Srpstvo…

– Šta je sačuvalo Srbe, da se svi ne isturče i ne nestanu kao biće? Bez sumnje, to su bile vera i kultura, sačuvane uz gusle i u narodnoj epici. Veru su čuvale žene, majke i bake, a kulturu junaci o kojima se moglo pevati uz gusle. Niti bi sami junaci uspeli, niti bi gusle uspele pevajući o praznim događajima i nepostojećim podvizima. A zajedno, sačuvali su biće srpskog naroda do današnjih dana. Ono biće koje naši „prijatelji“ sa Zapada žele da mi promenimo. Da promenimo srpski mentalitet! Koji deo toga mentaliteta njima smeta? Slobodarstvo? Ponos i dostojanstvo, koje treba da pripadaju samo jakima? Sigurno je da to što treba da uklonimo iz svoga karaktera nije iz biološke sfere, koja nam je zajednička ne samo s drugim narodima, nego i sa svim živim bićima. To je, dakle, nešto iz sfere nadgradnje, nešto visoko i tanano, nešto što drugi narodi nemaju – drugim rečima, nešto što nas čini Srbima. To je, po mom mišljenju, amalgam hrišćanske, pravoslavne etike, sačuvan u negovanju vere na siromaškim ognjištima i opevane u junačkim, pa i u lirskim (ženskim) pesmama.

POVIK IZ TAMNICE

Svoju kompletnu ispovest o burnim devedesetim u BiH i potom, dok je bio u ilegali, Karadžić je dao u filmu „Povik iz zidova tamnice“. Film je imao premijeru 11. aprila u Beogradu, a u RS će se prikazivati od 11. aprila. Autor filma je Dragan Elčić, a producent je udruženje „Čast otadžbine“.