Radovan Karadžić: Međunarodne organizacije projektovale ogroman broj izbegličkih naselja u „Užoj Srbiji“!

Da li je istorija i za ponavljače učiteljica života? Može li se izbeći matrica grešaka u životu naroda, i šta bi narod time dobio, a šta izgubio.

Samorodne pojave u sveukupnom postojanstvu sveta, od najmanjih do najkrupnijih oblika životinjskog i biljnog sveta, su dragocene i čovečanstvo se opravdano trudi da sačuva svaku vrstu. Niko ne zna čime će se isceliti praznina nakon nestanka neke autentičnosti.

I narodi su jedna od takvih samorodnih pojava, i nije slučajno što je jedan narod takav kakav je definisan i diferenciran sa dubokim identitetom i kulturom, samoniklom i jedinstvenom kao što su kod biljaka boja i miris cveta i ploda, zbog kojih ih treba sačuvati.

Ali, isti oni koji bi sačuvali svaku biljku ne mare za očuvanje celih naroda, jezika, kultura, i neponovljivih osobenosti nastajalih milenijumima i skupo plaćenih. Ne samo u praistoriji, nego i u poslednjih nekoliko vekova imamo naroda i jezika koji su nestali, ili pred nestajanjem, a njihove tragove čitamo iz fosila i iskopina. Hitler se divio „Englezima“ zbog onoga što su postigli u Severnoj Americi. Narodi su uništavani, ubijani ili oterani i svedeni na ništa primenom planskog nasilja i inženjeringa koji nije nestao. Danas, sa centralizovanim i globalizovanim svetom to može biti i malignije, jer se ti zli poslovi poveravaju lokalnim „izvođačima“, koji računaju na dobit iz toga poduhvata.

U poslednja dva veka narodi su pokoravani i marginalizovani uglavnom nakon „označavanja“ celih naroda na rasistički način, „odobravajući“ tako ubijanje bilo kog pripadnika. Jevreji su platili najvišu cenu i to ih čini bliskim Srbima čije je postojanje ispunjeno borbom za opstanak.

Poslednja dva veka svetski poredak je „dotrajavao“ za trideset do pedeset godina, onda bi vodeća sila pokušala da zadrži vođstvo izazivanjem rata koji je porazio baš tu silu.

Organizovani su „kongresi“ (Bečki 1815; Berlinski 1878; Sen-Žermenski 1929; UN 1945) i opet isti period „novog poretka“. Tako je bilo sa Otomanskom imperijom i pokušajem pod Bečom, sa Napoleonom, sa Habzburzima, sa Hitlerom.

Kako će biti sada – rat, pa kongres, ili kongres pre i umesto rata? Od ishoda zavisi opstanak ovog sveta, kako uništenih tako i uništitelja. Šta će biti sa nama Srbima?

Nama je taj proces već počeo krajem 20. veka, i još nije okončan. Iako smo proterani i uništeni na mnogim našim prirodnim staništima nismo uništeni, i možda ćemo dočekati „zajedničko rešenje“ i deliti sudbinu i prijatelja i neprijatelja, jer smo izbegli rešenje namenjeno samo nama – uništenje.

Republika Srpska je jedna od najvažnijih novih činjenica, nastala kao odbrambeni grč, refleks celoga naroda sa dalekosežnim značajem. Da nije formirana, u Srbiju bi se slilo novih dva miliona osiromašenih Srba iz Bosne i onih koji su dobežali u Bosnu.

Imali smo uvid u planove međunarodnih organizacija, koje su projektovale ogroman broj izbegličkih naselja u „Užoj Srbiji“!

Da nije nastala Republika Srpska, granica Srbije na Drini bi bila neprijateljska bar onoliko koliko su one druge dve najneprijateljskije, a onda bi naši „zapadni prijatelji“ lakše izdiktirali rešenja koja bi Srbija imala da ispuni.

Ovde dolazimo do pitanja odbrane naroda. Gospodari sveta su obezvredili sve, pa postaje nepristojno želeti da opstaneš u takvom svetu. Međutim, to važi za pojedinca bez obaveza prema narodu. Narod i oni koji vode njegove poslove moraju ispuniti obavezu odbrane i opstanka. Odbrana „je s životom skopčana“, kaže Vladika Rade, a carska (vladičina) se ne poriče. Bez te svesti u celom narodu ne bi bilo ni Republike Srpske.

Plitkoumne su insinuacije da je pojedinac, ili grupa nagovorila milion i po Srba u Bosni da ratuju bez potrebe. Srbe na to niko ne bi mogao da navede, jer svaki misli Dušan je, il’ Miloš’ (M. Bećković) i to je veliki srpski kvalitet – cena čoveka je vrlo visoka.

Kad se takav narod, ti svi ‘Dušani’ ili ‘Miloši’ ujedine, odbraniće se ako ih vođstvo ne izda. A izdaja uvek pokušava u ovom ili onom obliku: pod maskom „učenosti“, „modernosti“, „emancipovanosti“, ili rasprostranjenim stranim ideologijama – sredstvima kojima pribegavaju prizemni i sebični duhovi. Ako kod svoga izdanog naroda ne gube ništa, pa čak ne dobiju ni prezir, a kod neprijatelja su nagrađeni, onda je narod u velikoj opasnosti da ostane bez odbrane i imuniteta, kao kod side. Izdaja prikazuje narod kao slabotinju i ohrabruje svakoga neprijatelja, što se nama dešavalo u Jugoslavijama, a oni koji su našu decu kandidovali za rovove pravili su na tome karijere.

Ali, otkud nama neprijatelji? Kako to da su se naši caveznici sa Zapada tako okrenuli protiv nas, a u korist Hitlerovih rešenja. O tome drugi put i opširnije, za sada to i da nam bolji deo Zapada nije neprijatelj. Izuzetni ljudi, kakav je bio Harold Pinter, ali i mnogi drugi nezavisni duhovi vide sve, i nisu protiv nas. Oni su, nažalost, manjina, retki kao i svi dragulji, ali su dragoceni. I običan narod je bolji od svojih vlada, koje inertnu većinu manipulišu medijima, ali ni to ne mogu bez rasističkog „označavanja“ celog našeg naroda.

Ipak, vernost narodu i njegovim pravednim težnjama nema cenu, i daje dobre rezultate.

Republika Srpska je jedan od tih dobrih rezultata.