Радивоје Лола Ђукућ – 100 година од рођења

Пише: Милица Краљ

НАЈПОПУЛАРНИЈИ ДРАМСКИ ПИСАЦ ПОРЕКЛОМ ИЗ БРСКУТА
Чувени есејиста Сретен Марић (1903-1992) у есеју Запис о смеху пише:“ Уопште, ништа разнородније од ствари којима се човек смеје:најбљутавије и најнеукусније, као и најбитније и најдубље“(Хегел).

Кад је човек разигран као дете, које се зато најлакше и смеје, све може да буде повод смеху, од суве свирепости до мудре великодушности, од стида до бесрама, од љубави до презира. Уколико очовечнији, он је утолико двосмисленији. Ко засмејава, не смеје .Комично је, по дефиницији, оно што изазива смех, а опет извесне, највише форме изазивају језу (Свифт, Домановић, Кафка)…”
Разгаљујући смех које су давних шесдесетих година минулог столећа изазивале телевизијске драме Радивоја Лоле Ђукића, када су широм велике Југославије улице и ресторани остајали потпуно празни у недељним вечерима, у терминима док су на екранима приказивана његова остварења, до данашњих дана нико више није успео да изазове; тај демократски громогласни смех који је и и са лица радничке класе, класе самоуправљача, из њихових душа брисао забринутост; тај лековити смех увесељавао је тадашњу мешовиту југословенску заједницу и отварао простор наде и уверења да се све друштвене аномалије, погрешке и заблуде могу преобразити у општечовечанско добро.
Именом и презименом аутор тог широког и свеобухватног исцељујућег и опомињућег, широког југословенског смеха беше Радивоје Лола Ђукић.
Баш тај Радивоје Лола Ђокић један од ретких, самосвојних (прецизније рећи непоновљивих)драматичара који је створио је сопствену врсту драмске уметности: телевизијску драму као посебну форму сачињену од незавршеног низа уланчаних појава кроз црно- хуморни- критички/сатирични пресек одабраних ситуација и ликова.
Радивоје Лола Ђукић већ од прве тв драмe, а написао их је више од 200, фиксирао је узрочно-последичном драматуршком структуром оне моменте и појаве –
драмске актере – носиоце специфичних ситуација за основу свог драмског поступка.
Ни његове телевизијске драме ни романи и збирке приповедака(чија читљивост ствара привид једноставности и лакоће) нису тек пуко пресликавање огољених стварносних временских исечака, већ аналитичко и продубљено приказивање друштвених појава и дубинско проницање(сагледавање)у амбивалентност одабраних појава и ситуација од којих је велемајсторски градио причу, сторију о нелогичности и неморалности социјалистичког самоуправног система.
Популарност његовог отвореног дела огледа се у поистовећивању ситуација и ликова, готово да је сваки гледалац тадашње СФРЈ у својој средини, у своме месту, препознавао означене ситуације и ликове, и готово да је прстом могао да упери и покаже да је то баш то, а то беше баш она слика, ситуација и лик што се мало пре приказиваше на црно белом тв екрану:
„Ал народ – ко народ, још од римских времена непромењен – чим му даш хлеба и циркуса, он је срећан.“
„Мора се признати да се милиција сјајно снашла – са неколико лаких удараца и строгих речи , разјурила је гомилу око гостију и обезбедила пролаз најзначајнијим тркачима;“
„Председниче, ми смо завршили са народом и паролама.Не треба, знате, много масе у снимцима. Ефектнији су говорници, трибина и пароле, а људи су потребни више као гарнирунг.“
По низу елемената, особеностима, дисциплинованог и неприкосновеног (дакле, правоверног и једино исправног) партијског мишљења и делања све телевизијске комедије и романи које је Радивоје Лола Ђукић написао драма је заједничке друштвене идеје- модела о тзв. усрећитељској држави у чијем је центру обичан човек самоуправљач, радник за стругом и орач за плугом…над чијим животима бди држава и њени чиновници.
Асоцијативна, метафорична, пародична, сатирична, хуморна, дисхармонична значењска мрежа коју је овај непоновљиви (врхунски) аутор исплео и у њу попут комедије дел арте, уловио и помешао животе тзв. малих, дакле обичних људи, и оних одозгоре на власти и који се тек успињу ка врховном ауторитету – атеистичком Једном Једином Богу, оличеном у приказанију највећег сина наших народа и народности и мноштву покорних грађана. Нешто касније епилог се разрешио не као у класичним драмским комадима са срећним крајем и олакшањем већ пуцањем у срце заједничке државе кроз трагични крвави расплет.
Уједињујући све врсте комедије(комедија нарави,обичаја, интриге, ситуације,карактера…) у тв драму Радивоје Лола Ђукић је остварио драму продуженог дејства, драму у драми чији смо свакодневни саучесници и сведоци.

Аутор посткомунистичке трагикомедије апсурда

Како стоји у биографији: Радивоје Лола Ђукић рођен је 3. априла 1923.године у Смедереву. Како сам каже:“Зачет у Србији од оца Црногорца, а тврди да је Југословен.“
Живео је и радио у Београду, али је родно место свог оца Трифуна Ђукића, Брскут, увек осећао као свој најпотпунији завичај.
Трагови ове љубави могу се наћи у текстовима Вилини извори,Сам међу боровима, Овца на булевару Октобарске револуције.
Свој радни век започео је као репортер, затим је уређивао Дечији,Драмски и Забавни програм Радио Београда. Основао је Хумористичко позориште на Теразијама у Београду. Био је један од оснивача Телевизије Београд и њене школе хумора.
У својој 53. години завршио је свој радни век у ТВ Београд због политичког и програмског неслагања.
Сем телевизијских драма, филмских сценарија писао је и песме, лутка игре и позоришне комаде за децу; мемоаре(Склеротични мемоари,1987; Овца на Булевару Октобарксе револуције, 1989); романе Будале једу маглу, и комедију Демократија кумове сламе.
За собом је оставио стотине сатиричних прилога у Информативном програму ТВ Београд. Текстови су били својеврсна пројекција и коментари актуелно политичко економске ситуације. Али најзначајнији резултат његовог рада су хумористичке серије. Написао је и режирао преко 200 емисија у серијама, као и краткометражне и дугометражне филмове, и игране филмове:Језеро(1950), Нема малих богова(1961),Срећа у торби(1961) На место, грађанине покорни(1964), Златна праћка(1967), Бог је умро узалуд(1969), Балада о свирепом(1975), Човек са четири ноге.У позоришту је режирао своје комедије: Златни мајдан(1952), Будибигснама, Човек са четири ноге, Морам да убијем Петра (1975), Усрећитељ, Једна љубав и пет покојника, Крадем, крадеш, краду…Уби или пољуби, мјузикл, Глупи Август- мемоари једног кловна, монокомедија.
“
Хумористичне серије (у коауторству са Новаком Новаком):Сервисна станица(1959-1960) На тајном каналу(коаутор Новак Новак, 1962), Музеј воштаних фигура(1962), Огледало грађанина Покорног(1963-64), Људи и папагаји, Црни снег(1964), Лицем у наличје, Спавајте мирно(1966-1967), Сачулатац(1967-1968, коаутор Новак Новак) Десет заповести(1969-1970), Чу-ће-ћеш…обећавамо све а радимо као пре, Невидљиви човек.
Постхумно су му објављени књиге Будале једу маглу, Људи са две главе(романи), Човјек правих леђа у земљи грбавих(интервјуи и коментари; записи о пријатељима-скице за портрете, некролози, in memoriam,приредио Чедомир Драшковић, Цетиње, 1998; Камелеон,Београд, 1998, Цетиње 2003.
На жалост, ниједна Лолина тв серија није сачувана. Траке су избрисане из неутврђених разлога.
Писању за позориште враћа се повремено и увек први режира своје театарске комедије:Златни мајдан, Бог је умро узалуд, Будибогснама, Човек са четири ноге, Морам д аубијем Петра, Усрећитељи, Једна љубав и пет покојника, Крадем, крадеш, крауд, мјузикл „Уби
Више од 40 година дугометражни Грчка деца(изазвао дипломатски скандал) био је у бункеру.
Водећи глумци тадашњег ју глумишта играли су у његовим тв драмама и филмовима што им је донело непревазиђену популарност: Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Ђокица Милаковић, Јелена Ђукић, Жарко Митровић, Михајло Викторовић, Миодраг Поповић Деба, Михајло Бата Паскаљевић…
Радивоје Лола Ђукић бавио се и сликарством, био је студент Мила Милуновића . Прву а уједно и последњу изложбу, названу Време слепих мишева, имао је 1992.године у Музеју позоришне уметности у Београду(о којој је рекао следеће: …Забелешка о ружним данима наше Домовине и људима који су створили време у коме смо постали и слепи мишеви.“)
Постхумно је организована изложба његових радова у Подгорици 1997.године.
Априла 1994. вратио се из Београда у завичај својих предака, где је после годину и неколико месеци умро 7.септембра 1995.године.
Литерарну заоставштину оставио је као легат Централној народној библиотеци Републике Црне Горе“Ђурђе Црнојевић“на Цетињу.
Нашем времену овом, времену транзиције, утеривања у ЕУ и НАТО( а све на добровољној основи), клањању и величању убица, постапокалиптичним манифестацијама друштвеног апсурда, итекако недостаје један Радивоје Лола Ђукић, Новак Новак, Драгутин Добричанин…недостаје један грохотан смех, са примесама суза, јаука и ридања; ако не смех а оно бар смешак.
И смех његових претходника – Домановића, Нушића, Косте Трифковића… смех да нас овако умртвљене, балдисане, кротке, инертне и успаване и протресе и пробуди.
Каквим ли се смехом се смејао тај господствено- умни Радивоје Лола Ђукић који је, пре свих, исписао и романексне странице посткомунистичке трагикомедије апсурда и који је оставио
пророчку посвету потомоцима:“Мојим унуцима и њиховим вршњацима да би разумели зашто им ништа нисмо оставили!“

*** КРАДЕМ, КРАДЕШ, КРАДУ…
(одломак из минијатурне шаљиве игре о нашим патријархалним и модерним,
напредним лоповима)

Ђоле: Крао сам и ја и до сада, али никад нисам унесрећио људе. Ја крадем јер је то моја професија, али то радим поштено, а не као неки мангупи што краде и своје колективе и државу, краду па не знају шта је доста. А ја крадем само зато што поштен човек не може да живи данас ако не краде. И ја бих желео лепо да живим, да путујем…али леп живот и поштење не иду заједно. Е, ја
сад морам да будем потпуно поштен, бар једном у животу, јер је нешто крупно у питању, а ја немам ни храбрости за велики лоповлук, ни такву морално-политичку подобност.(…)Свуда стоје паре о којима сви колективно водите рачуна, па и нема потребе да се краде, кад може само да узмеш а да не одговараш. У моје време се сматрало да сви помало крадуцкају…Имам осећање да ћемо у Домовини остати само ми- ситне јајаре. Сви велики мајстори, чим се поткоже, шмугну у иностранство. Зато нам ваљда, овако и иде.
(Из књиге Људи са две главе, Културно просвјетна заједница Подгорице, 1995.)
***
ТРИФУН ЂУКИЋ – отац Радивоја Лоле Ђукића
Отац Радивоја Лоле Ђукића, рођен је 1889.г у Брскуту, умро је 1996.г у Београду и сахрањен је на Цетињу. Књижевник, књижевни историчар, професор, антологичар, преводилац са немачког, италијанског, француског и словеначког језика. Завршио Филозофски факултет у Београду. Професор у Београду, Приштини, Шапцу и Смедереву. За време аустроугарске окупације интерниран у логор Болдогасон, где је провео три године.
Аутор је бројних књига:Писмо с неба, Ка висинама, Овјенчани сан; Драмске слике, За народну историју, Стари видици, Песме домовини, Под заставом, Преглед књижевног рада Црне Горе:од Василија Петровића Његоша до 1918.године, Марко Миљанов, На орловом кршу(романсирана биографија Петра Петровића Његоша),Поезија векова, Краљ Никола, господар Црне Горе, Или-Куч, роман(приредио др Јован Чађеновић), Црно насеље(роман, приредио др Јован Чађеновић), Краљевић Марко- историјско-легендарни епос у тридесет песама(приредио и напомене написао Милорад Предојевић).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: