Радионице као помоћ деци од септембра: Др Славољуб Милојевић у „Српском св(иј)ету“
„Људи треба да се уплаше. Ја нисам за то да упадну у панику и да буду неконструктивни, али треба да се уплаше управо зато да би натерали себе да траже решење. Страх није ненормална емоција, већ је саставни део живота. Он нас учи да не правимо глупости. Да се неко не плаши, он би ходао по симсу и гелендеру на једанаестом спрату без страха да ће да падне.
Страх је нормална реакција да се припремимо на ситуацију у којој треба да се бранимо. Да га нема ми не бисмо били спремни за неке опасне ситуације у животу. Али када је претеран, он нас блокира, мислимо и увећавамо га превише. Ја сам зато да он постоји, али тако да је здрав толико да задржимо капацитет да мислимо под тензијом и под притиском“, рекао је за емисију „Српски св(иј)ет“ психолог др Славољуб Милојевић, коментаришући страх који је током епидемије корона вируса нарастао у друштву.
Он је говорио надаље на исту тему, везано за ослобађање од страха, да то ослобађање мора да тече полако, али и о проблемима које муче депресивне особе, присјећајући се периода бомбардовања:
„Ово је сад једна од траума у низу, траума које носи невидљиви непријатељ. Ви током бомбардовања не видите авионе, али чујете томахавк како лети. Сада је тај непријатељ још невидљивији, односно видите га само уз помоћ микроскопа. То је вирус који напада плућа, али није вирус грипа, напада цело тело“.
Очекивано од доктора психологије, говорио је о последицама психичких проблема по физичко здравље, објашњавајући психосоматске проблеме, односно обољења која су најчешће спрега душевног и физичког стања. Такође можете чути више о предностима колективне и индивидуалне терапије.
Водитељка Гордана Јанићијевић је постављала питања о различитим психолошким проблемима са којима се суочава овдашње друштво, дотичући се и посттрауматских синдрома, првенствено оних који се тичу периода након бомбардовања и цивилног становништва:
„Имали смо тих синдорма међу лекарима и медицинским сестрама који никад нису видели ратишта. У то време се идентификовало преко 40 одсто посттрауматског сидрома међу здравственим радницима, који су само лечили те људе који су страдали. Имали смо и ситуацију са поплавама, које су муњевито направиле међу тим људима свакакве трауме, али и међу помагачима. Хитно су се тада слале екипе психолога да помогну младим људима који су упали у посттрауматски синдром, одмах на терену, као помагачи. Онда се морало размишљати коме пре помоћи, јер се траума ширила на људе. Хоћу да подвучем да се посттрауматски не одражава само на онога ко је директно погођен, већ и на његову околину“.
