Путир и „језикрвље“: Слово о пјеснику Зорану Костићу
Милица Бакрач
Пише: Милица Бакрач
Често се сјетим стихова великог српског пјесника Зорана Костића затечених у пјесми „Новински оглас“, записаних баш оних дана и година кад је код нас почела распродаја свега што смо мислили да нам по рођењу припада. Ипак, у овом слову нећу писати о отетом, преотетом и сачуваном. Писаћу кратко о Костићу, о његовом пјесничком „требјешком путиру“, који је из ових наших крајева однио у свијет и у књижевност као светињу. Пишем, да не би заборавили оне који заборав не заслужују.
Ко је хтио да учи како се пише сонет, односно, сонетни вијенац, Костићеве књиге могле су да му буду приручник. Његов „Вијенац за Трепетову“ јесте наша понајбоља љубавна пјесма. Ризница љепоте и искрености. Већ је тада Зоран Костић подигао „Требјешки путир“, одлазећи из Никшића, Москви и жени, која је из Бољшој театра, касније, дошла са њим у ове наше крајеве, да пољуби и прихвати ширином и добротом свог руског срца све што је наше.
Тај лични „путир требјешког вина“ од Никшића до Русије, Костић је наставио деценијама да подиже у славу и част српског пјесништва. И то оног најузвишенијег. Није само сонет Костићева форма којој се треба дивити. Често, када је ријеч о поезији уопште, нагласим и чврсто стојим иза свог става, да је Зоран Костић најзапаженији пјесник дистиха код Срба. Књига „Таче печат“ је сама по себи лична пјесникова антологија дистиха. Исповијест од трена записаног као „прва причест“, уз молитву светом Василију Острошком, од одласка са седамнаест година „ћиром“ из Никшића у Херцег Нови, код Ива Андрића. Ова књига је албум успомена, особено поетско даривање Костићевим пријатељима, пјесницима, претходницима и сљедбеницима, неумрлом Црњанском и Бранку Ћопићу, затим Рајку Ногу, Ђорђу Сладоју, Слободану Ракитићу, као и важним данима нашим, светим Пантелејмонима, Петровданима, Савинданима, са путиром пред Расцијом, Русијом, пред српским језиком и „језикрвљем“ које нас је задесило у Црној Гори и које не престаје.
У „најсушнијим“, окрутним годинама, Зоран Костић није словесношћу напуштао свој завичај ни мјесто рођења – оно и ово Цетиње, које га је „избрисало“ из књиге рођених. Нимало равнодушан због цетињске „исправке“, Костић запита: па зар постоји „Нијаз Јакупи – први Арнаут у никшићкој Жупи“? Носио је Зоран Костић собом и овај Никшић у ком је одрастао и његов Никшин киљан. Из поезије Зорана Костића чули су многи словенски народи за Требјесу и Требјешане, за њихов пут у Новорусију. За Хаџи Радована Бећировића, за усуде Видовдана. За Цер и Мојковац, Јасеновац, за крваво Лијевно и Дугу.
Цио српски народ се збјежао по Зорановим књигама. Наши родоначелници, Свети Сава и сви Немањићи, сви косовски мученици. И цар Лазар и Душан Силни. Мало је ко од наших савременика писао о Оливери Хребељановић и тужној судбини српске жене, која је платила цијену слома једног великог царства као Зоран Костић. Кроз „изгубине“ и побједе, и на небу и на земљи пјесник је и на лирски и на драмски начин, вожду Карађорђу даривао „Небеско коначиште“. Ниједног трена Костића не снађе безјезичност. Од безјезичности никад није оболио. У језичењу му нема премца. Црнозборци, колико год да се труде да баце сјенку сујетности, која се баца на сва велика пера, остали су немоћни. Све, чега се пером такао Зоран Костић, сваку кап бола, како записа Рајко Ного, сасуо је у кап мастила. И лик оца, и лик мајке, и суровост историје, и несрећу свог народа, сеобе, Чарнојевиће, гробове, огњишта, кућне пламенове, родословље, силном словенском љубављу слио је у један путир, као жуч и мед.
Ово записах јер Зоран Костић Никшином граду на почетку 21. вијека ипак није „родни странац“, док краљ Никола „на бронзаном ату/одводи своје краљевство ка блату“. Ово записах Костићу јер се нијесмо сви (од)оцили, (од)његошили, (од)светосавили. У општем „језикрвљу“ има још путира који ће нас окријепити.
Има ли иђе који српски пјесник из Црне Горе да о њему нешто лијепо кажеш, но само тргујеш са овим „великанима“ што „утекоше“ и добро се ухљебише изван Црне Горе, док се ови овдје муче Исусовим мукама да како тако преживе са косовским Гралом у рукама, ђевојчице! Ја теби, сердаре, а ти мени, војводо!
Има ли иђе који српски пјесник да о њему нешто лијепо кажеш, но само тргујеш са овим „великанима“ изван Црне Горе, ђевојчице! Ја теби сердаре, ати мени војводо!
Милице ЦАРИЦЕ.