Put u Rusiju usporava put u Piculinu EU

Izveštaj “dežurnog držaoca morala” u EU, Tonina Picule, usvojen u Evropskom parlamentu, više liči na politički pamflet i uradak po mjeri, nego na uravnoteženu analizu evropskog puta Srbije, što sigurno nije iznenadilo nikog imalo upućenog u “rad” ovog “izvjestioca EP za Srbiju”.

Usvajanje izveštaja Tonina Picule o napretku Srbije u evrointegracijama izazvalo je oštre reakcije, ne toliko zbog očekivanih poruka o vladavini prava i dijalogu s Prištinom, već zbog otvoreno politizovanih ocena i jednostranog narativa koji ne doprinosi dijalogu, već ga sabotira.

Picula, evropski poslanik i izvestilac za Srbiju, u svom izveštaju navodi niz zahteva koji više deluju kao politički ultimatum nego kao podsticaj za reforme. Iako se nominalno prepoznaje strateška posvećenost Srbije članstvu u EU, suština izveštaja svodi se na otvorenu poruku: evropski put Srbije zavisi pre svega od njenog političkog svrstavanja – po mogućstvu što dalje od Moskve, a što bliže agendi pojedinih moćnih članica EU.

Izjava Picule da “put u Moskvu zaustavlja evropski put Srbije” ne ostavlja mnogo prostora za diplomatski diskurs. On otvoreno tvrdi da Vučićeva poseta Moskvi predstavlja “svrstavanje uz Putina”, zanemarujući činjenicu da su odnosi Srbije sa Rusijom deo višedecenijske realnosti, a ne trenutni hir. Ovakva retorika ne doprinosi kredibilitetu izveštaja, već ga pretvara u sredstvo političkog pritiska koje zanemaruje regionalnu složenost i interes samih građana Srbije.

Zabrinjava i Piculina ocena da “srpski svet i EU ne mogu biti u istom čamcu” – formulacija koja više podseća na ideološku polarizaciju nego na pokušaj izgradnje mostova. Umesto da EU ponudi Srbiji realan okvir za napredak, izveštaj kao da služi kao podsetnik gde su postavljene crvene linije – i to bez mogućnosti pregovora.

Iako se u dokumentu priznaje tehnička spremnost Srbije za otvaranje Klastera 3 i ističe dobra makroekonomska stabilnost, sve pozitivne ocene potisnute su u drugi plan pred političkim porukama koje dominiraju izveštajem. Takav pristup šalje poruku da reformski napori, ma koliko realni i opipljivi, ostaju bez političkog efekta ukoliko se Beograd ne povinuje spoljnopolitičkim zahtevima koji su sve više ideološki, a sve manje evropski.

Picula je imao šansu da doprinese povratku poverenja između Srbije i evropskih institucija. Umesto toga, odlučio se za ton koji podseća na kaznenu politiku, što dovodi u pitanje iskrenost evropske ponude i njenog principa zasnovanog na zaslugama.

Ako Evropska unija zaista želi da ima Srbiju kao partnera, onda bi izveštaji poput ovoga morali da budu temeljiti, uravnoteženi i oslobođeni političke pristrasnosti. U suprotnom, slične poruke više će doprineti evroskepticizmu nego približavanju Srbije evropskoj porodici.