Put napretka i nuklearnih reaktora

Piše: Miloš Zdravković

Pisali smo zašto je Nemačka želela da bude prva velika nacija bez nuklearnih elektrana. Gde su Nemci pogrešili u računici tj. zašto je nemački plan propao pre nego je i startovao. Pokušaćemo da se pozabavimo ovom temom sa aspekta najveće ekonomije na svetu.

Rešenje za ključno globalno pitanje ili najopasniji „made in China“?

Predsednik najmnogoljudnije države na svetu poručio je da Kina mora maksimalno da iskoristiti svoj projekat „Pojas i put“ (poznat i pod nazivom „Novi put svile“) i to na način da izgradi brojne nuklearne reaktore širom prostora gde će se protezati njihov projekat. Istaknuo je kako Kina ima u planu da tokom narednih 10 godina sagradi 30 novih nuklearnih elektrana.

Širenje nuklearne energije već je postala kineska državna strategija, a nuklearni izvoz pomoći će podizanju tehnoloških kapaciteta nacije i oslobodiće domaće kapacitete visoke proizvodnje emisije štetnih gasova i zavisnost od uvoza ugljovodonika, gasa i nafte.

Kako ukupno 41 država na „Novom putu svile“ ili već koristi nuklearnu energiju ili je ima u planu, Kina mora da osigura minimum 20 procenata tog tržišta kako bi stvorila dodatnih 5 miliona radnih mesta u tom sektoru i unapredila tehnologiju na razinu ruske i američke.

Kina je 2013. najavila ogromnu izgradnju širom drevnog Puta svile koji je spajao Aziju i Evropu, ipak do sada se najčešće govorilo o građevinskim projektima, železnicama, putevima, pomorskim i vazdušnim lukama… Ipak, ona mora da stvori jedno rašireno novo tržište te je očito kako već sada intenzivno razmišlja o „nadogradnji“ na isto, a izgradnja nuklearnih reaktora jedan je od planova.

Kina mora da žuri jer kineska ekonomija danas raste slabije nego ikada u zadnjih 25 godina, a njena industrija pak ima velikih problema sa predimenzionisanom proizvodnjom, drugim rečima, kineska industrija proizvodi više nego što realno može da proda. Zato iz Pekinga već neko vreme stimulišu lokalne kompanije da počnu da se bave infrastrukturnim projektima izvan Kine u ostatku Azije, u Evropi i Africi.

Kineski proizvođači nuklearnih reaktora postaju sve konkretnija „sila“ na globalnoj razini nuklearne industrije, a izvoz nuklearnih reaktora postaće jedan od temelja realizacije kineskog strateškog projekta Novog puta svile. Kako se Kina tako brzo i dobro razvila i na ovom području industrije?

Ona itekako dobro zna da se više ne može oslanjati na fosilna goriva jer do nedavno se u njenim velikim gradovima nije doslovno moglo disati od zagađenja vazduha. Nuklearnu energiju koja je čista počeli su delimično razvijati i zbog tog razloga.

Kako god, svet danas ima proizvodnju od otprilike 384 gigavata struje od nuklearne energije dobijene iz oko 400 reaktora koliko ih danas radi u svetu. Trenutno se grade reaktori u 15 država koji će proizvodnju povećati za dodatnih 69 GW, a u planu je izgradnja za još 182 GW.

Kina vidi u tome vrlo dobro zaradu, samo planirani projekti iznose oko 500 milijardi dolara. Projekcije govore kako će do 2040. svet da ima nuklearnu proizvodnju od 624 GW-a (izvor : Međunarodna agencija za energetiku), dakle gotovo dvostruko više od današnje, a nema sumnje da će velik deo izgradnje novih reaktora pokriti upravo ova zemlja.

Ako svet u narednom periodu usvoji „agresivnu“ politiku smanjenja emisije CO2 onda bi do 2040. nuklearna proizvodnja mogla ići čak i do 862 GW. Od tog velikog rasta, koliki god da bio, 46 % – prema projekcijama – doći će upravo iz Kine, na drugom mestu, sa oko 30 % udela slede zajedno Indija, Južna Koreja i Rusija. SAD će pak sudelovati u rastu nuklearne energije sa 16%, a ostatak sveta svega 8% (izvor: Međunarodna agencija za energetiku).

Kada se sve sabere i oduzme ovo „nuklearno jačanje“ u spomenutim zemljama nadomestiće smanjenje koje se očekuje na prostoru Evropske unije gde se događa suprotan proces – naime, dok se Kina, Rusija, Indija, SAD pripremaju na „štancanje“ nuklearnih reaktora kao na pokretnoj traci, najveća ekonomska sila Evrope, Nemačka, planira da u narednom periodu potpuno eliminiše upotrebu nuklearne energije navodeći sigurnost kao najveći razlog.

Naravno, to nas dovodi i do velikog pitanja, koliko će kineski nuklearni reaktori biti sigurni? Fukušima, Černobil, ostrvo Tri milje u SAD… ipak, šta je par tragedija u kontekstu statistike, reći će neki kineski zvaničnici, aludirajući da oni još nisu svetu priredili nijedan kataklizmatični scenario. Isti navode kako je nuklearna energija svejedno najisplativija i najčišća, a zahvaljujući svojoj konzistentnoj proizvodnji i pouzdanija od izvora kao što su vetar i sunce.

Kina ima tri velike kompanije za proizvodnju nuklearnih reaktora, a glavna je China National Nuclear Corp (CNNC). U CNNC-u ističu kako je 30 reaktora duž Novog puta svile samo početak, jer već imaju plan kako će Argentinu iskoristiti kao „bazu“ za širenje proizvodnje širom Južne Amerike. Po istom ključu upotrebiće Alžir za širenje na Afriku.

Svakako, brzo će doći u koliziju sa onima koji su i dalje fokusirani na eksploataciju fosilnih goriva, a čini se kako u tom smeru idu i Rusija i SAD. Ipak i jedni i drugi vide svoju nuklearnu budućnost, pitanje je samo da li žele da je dele i sa Kinom, jer su prinuđeni da trpe jedni druge.

Čini se da nema mesta gde Kina ne planira da uđe sa svojom proizvodnjom jer je u pregovorima sa Britanijom, Kenijom, Južnoafričkom Republikom, a u Rumuniji već imaju dogovoren posao (par stotina kilometara od Beograda).

Priča o kineskim nuklearnim reaktorima koji bi već u idućoj deceniji ili dve mogli „popločati“ svet samo je deo šire priče o ekonomskoj strategiji Pekinga koji požuruje globalizaciju kineskih kompanija te im je to sada glavna komponenta ekonomske reforme koju sprovode.

Kada govorimo o nuklearnom širenju, hoće li svet biti skeptičan, pa čak i zabrinut? Svakako da hoće, ali teško je očekivati da će iko sa veseljem dočekati izgradnju kineskog nuklearnog reaktora u blizini svog dvorišta, ali nezadovoljne i uznemirene ionako niko neće ništa da pita, jer sviđalo se to nekome ili ne, Kina je super sila.

Pojaviće se nove debate, intenzivirati stare, bez sumnje, debate o sigurnosti nuklearne energije, o potrošnji energije uopšte, o globalnom zagrevanju i klimatskim promenama. Na kraju priče sve se svodi na novac, a oni koji ulaze u velike rasprave, recimo po pitanju smanjenja emisije CO2, možda će svoje zabrinutosti vezati uz ekonomski opstanak, ali imajući stalno na umu koliko je koja metoda proizvodnje električne energije profitabilna!

Na kraju ćemo, kako to i biva, dobiti polarizaciju, jedni će tvrditi kako Kina spašava svet snažnim širenjem dostupnosti nuklearne energije dok će drugi tvrditi kako ga opasno ugrožava podsećajući na Fukušimu, Černobil… Može li se ovom „made in China“ proizvodu verovati? To ćemo videti u bliskoj budućnosti jer isti dolaze, a sudeći po kineskoj ambiciji niko neće biti predaleko od jednog.

Pročitajte još:

Tehnološki napad na Kinu je velika greška SAD