Pupin je želio da počiva u matici

Sudeći po nedavnim izjavama zvaničnika Srbije, inicijativa za prenos zemnih ostataka Mihajla Pupina (1854–1935) iz Amerike u našu zemlju kao da dobija na zamahu. Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izrazio spremnost da se ozbiljno pozabavi ovom temom. Posle nedavne svečanosti u Pranjanima, kojom je obeležena 76. godišnjica operacije „Halijard”, Vučić je u odgovoru na novinarsko pitanje kazao da nikakva odluka o prenosu ostataka velikog naučnika ne postoji, ali da bi to bila velika stvar.

„To bi bila važna stvar za nas, nadam se da će američki prijatelji izaći u susret. Ali, da vidimo detalje, pa da donosimo odluku o tome”, naveo je Vučić.

Neke od tih detalja u junu je saopštio i šef srpske diplomatije Ivica Dačić. On je tada, na skupu kojem je prisustvovao i američki ambasador Entoni Godfri, pojasnio da je Pupinova želja bila da počiva u Srbiji i da zato u Ministarstvu spoljnih poslova već duže vreme razmatraju mogućnost prenosa njegovih posmrtnih ostataka iz Njujorka. Dačić je pojasnio da bi saglasnost za to trebalo da daju Pupinovi naslednici.

Pupin, inače, nema živih direktnih potomaka, ali su se neki od „bočnih” naslednika posredstvom medija već saglasili s premeštanjem. Osim toga, budući da je veliki naučnik sahranjen na groblju u njujorškom Bronksu u SAD, državi gde je proveo najveći deo života, jasno je da bi bila potrebna dozvola američke strane da se telo premesti u Srbiju. Za sada je nepoznata i lokacija na kojoj bi Pupin u matici bio sahranjen. Nezvanično, pominjane su dve opcije: Aleja velikana i plato ispred Hrama Svetog Save. Ova druga lokacija se čini utoliko logičnijom ako se ima na umu izjava prof. dr Radmile Milentijević. Ova naša univerzitetska profesorka i dobrotvorka koja živi u SAD jedna je od inicijatorki prenosa Pupinovih zemnih ostataka, a za „Politiku” je u aprilu kazala da je i patrijarh Irinej podržao njenu inicijativu.

Osim neizmernih zasluga za telegrafiju, telefoniju, elektrotehniku i druge naučne oblasti, Mihajlo Idvorski Pupin bio je jedan od osnivača i dugogodišnji predsednik Srpskog narodnog saveza u Americi, a takođe je 1924. dobio Pulicerovu nagradu za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka”. U SAD je od 1912. do 1920. obavljao i dužnost počasnog konzula Srbije. U njegove nesporne diplomatske zasluge, na koje se u svom izlaganju pozivao i Dačić, spadaju Pupinov uticaj i prijateljstvo s američkim predsednikom Vudroom Vilsonom, koji su doprineli upoznavanju američke javnosti s patnjama Srba u Prvom svetskom ratu i isticanju srpske zastave na Beloj kući 1918. godine u znak podrške našem narodu i njegovom herojstvu.

Pupin je, između ostalog, bio profesor na Univerzitetu Kolumbija, dobitnik mnogih naučnih nagrada i medalja, član nekoliko akademija nauka i počasni doktor 18 univerziteta.

Grob bez krsta

Na ideju da inicira prenos posmrtnih ostataka Mihajla Pupina u Srbiju prof. dr Radmilu Milentijević je podstakao nalaz na koji je naišla pišući biografiju velikog naučnika. Naime, prema njenim rečima, Pupinova ćerka Varvara je u pismu vladiki Nikolaju Velimiroviću navela da joj je otac za života kazao kako želi da bude kremiran, a da njegov pepeo bude prenet u Srbiju.

Pupin ipak nije kremiran, već je sahranjen na počivalištu u Bronksu. Njegov grob je teško naći jer se groblje u međuvremenu znatno uvećalo, a mesto na kojem počiva nije posebno obeleženo, već je tu samo niski, zaobljeni nadgrobni spomenik, bez krsta, s ugraviranim imenom i datumima rođenja i smrti. Pored njega je istovetno obeležje, na mestu gde je sahranjena Pupinova žena Sara Katarina Džekson.

Pročitajte JOŠ:

Tesla između studija i zaposlenja