Пуковник Николај Рајевски: Гроф Вронски из стварног живота који је срце и живот дао Србији

Крај једне од најславнијих љубавних прича свих времена догодио се близу српског села Горњи Адровац, гдје је један руски пуковник, који је инспирисао Лава Толстоја да створи лик грофа Вронског, легендарног љубавника Ане Карењине из истоименог романа, погинуо бранећи Србију од Турака. Тај пуковник био је Николај Рајевски.

Тако је ова страница српске историје послужила за епилог романа. Ту гдје се завршава прича о забрањеној и трагичној љубави Ане Карењине и грофа Вронског почиње мало позната прича о животу Толстојевог јунака изван корица књиге.

Николај Рајевски Трећи је завршио Физичко-математички факултет на Московском универзитету. Припадао је роду славном, не по титулама већ по дјелима. Његов дједа јеб ио генерал и херој Отаџбинског рата 1812. године. Подвиг генерала Рајевског и синова за вријеме Бородинске битке Лав Толстој је овјековечио у роману „Рат и мир”. Отац Николај, генерал-потпуковник, такође се борио против Турака. Оснивач је града Новоросијск, коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник”. Бака је била унука великог научника М. В. Ломоносова.

На последњим, драматичним странамицама “Ане Карењене”, најпревођенијег дјела свјетске књижевности (после Библије), Вронски одлази у српско-турски рат. Толстојев јунак је осјећао је да се из тог рата неће вратити па је, одлазећи возом са стотинама руских добровољаца, храбро говорио да му за смрт није потребна препорука.

Десило се то 1876. године, у вријеме када писање Толстојеве “Ане Карењине” још увијек није било завршено – срце пуковника Рајевског престало је заувијек да куца у Србији…

Ту гдје је погинуо „за избављење своје браће од ропства” данас је спомен-црква. У народу је зову Руска црква, Црква Рајевског, па чак и Црква Вронског. И како год јој име надјенули нису погријешили јер она јесте подигнута у знак сјећања на руске добровољце који су дали живот за слободу Србије, на мјесту где је млади Николај Николајевич Рајевски, у чину коњичког пуковника српске армије, водио своју последњу битку прије 143 године.

Неколико сати прије него што ће пуковник Рајевски погинути, са њим је разговарао доктор Владан Ђорђевић. Сусрет је доктору био толико занимљив да је о њему оставио запис.

Доктор описује пуковника као ћутљивог човјека, али наводи да је баш тог дана када је погинуо био веома весео и живахан, чак и збијао шале. Одјахао је у смрт обучен у похабану униформу српског пуковника, казавши му да ће бранити част своје славне породице. Тако почиње легенда о Рајевском…

Према њој, само неколико минута прије погибије, Рајевски је ручао, попио вино и, полазећи на положај, рекао: „Ако погинем, срце ми оставите Србији, а тијело пренесите у Русију“. И жеља му је, причају, испуњена.

По народним причама његово срце је и остало у Србији, а његова мајка Ана Михајловна је преузела тијело, које је из Београда испраћено за Русију уз највеће војне почасти. Испраћају је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић.

Према причама из разних извора, срце руског пуковника припадало је подједнако његовој отаџбини Русији, земљи за коју је дао свој живот – Србији, али и једној мистериозној жени, односно несретној и забрањеној љубави због које је наводно и отишао из Русије. 

Прочитајте још:

Јегор Холмогоров: Николај II – цар побједник и мученик се моли за нас пред небеским престолом

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: