Пукотина
1 min read
„Кад нисам очајан, ја не ваљам ништа.“
Андрић
У прошлој колумни весело смо се обраћали крави, у овој ћемо се вјешто суздржати да се не обратимо и покојем коњу.
Визија будућности неизбјежно је катастрофална, и то треба читати и тумачити као својеврсни чин искупљења. Од животињског свијета разликујемо се само по слободи која је још обдарена могућношћу што страсно посеже за самоуништењем.
Нисмо најбоље разумјели: животиње су ослобођење страсти, за разлику од нас који се мрцваримо у свакој ситници, била она хотелска прељуба или рушење Римског царства. Зато пост-екологија јесте прича о легалном истребљењу већег дијела популације који, заиста, вапи за тим даном. Планета је, прије свега замишљена као – елитистичка ствар дата на упражњавање бићима без потребе за истицањем.
Пренасељеност није само оно што пријети пуком постојању (с тим још лако излазимо на крај), она, да буде горе, угрожава потенцијални квалитет да се буде неко, есцентрик или лудак, сасвим свеједно. На периферији, или по селима, одмах примјећујемо да је свака појава на свој начин већ изузетна, могло би се, чак рећи, у понечему и генијална! Пијанац или лака дјевојка заиста су бића која нас спасавају анонимности која се претворила у општу болест која хара градовима и теле-центрима; нико више не жели да буде неко, и, што је страшније – ниједан идиот више не жели да буде нико! Још само из огорчености изопштених одише нешто од непоновљивог пада који није био потез исхитрености, него дуго и прецизно, тајно смишљан план како се напокон докопати слободе.
Док се зло батрга, мир је безизлазан. Па, ипак, ко остаје хладнокрван и довољно прибран пред распаљивом жељом да осјетимо себе, да, ону стрављеност пред којом се и звијезде повлаче… Тим прије, у контрадикцијама може се кретати само онај дух који одбија да се препозна у рају или паклу. –
(Док шврљам улицама једног града под поетском планином, не могу а да не примјетим како у потоњим данима кад Историја пере руке од човјека, нема нечег заводљивог, па макар се то објављивало у чињеници да смо дијелили исту бољку и судбину као и она живина на бријегу. Признаћемо да и то није довољно да дођемо себи, у свему нас нагриза онај мали, проклети инстинкт који нас спречава да се сјединимо са успављујућим ништавилом; умјесто да се боримо за безболни мрак, ми манијакално трчимо у професије које нам обећавају славу и љубав жене… Увијек смо између писца и политичара у себи, између метафизичара и љубавника. Као да нико више нема потребу јавно показати своју рану. Да није бескућника који умиру спокојни на плочнику неког од европских градова, шта бисмо још имали да покажемо, будући да су библиотека и јавна кућа у освнови паразитске установе.)
