Првомајски уранак
1 min read
Батрић Бабовић
Пише: Батрић Бабовић
Првомајски уранак био је обичај да се прослави успјешна радна година. У Црној Гори одавно ништа не ради. Затворене су фабрике у Подгорици, Никшићу, Беранама, Колашину, Мојковцу, Пљевљима, Рожајама, Плаву, Херцег Новом, Котору, Будви, Бару… Затворене су луке и бродоградилишта. Прича се да су отворени картели, акцизне и забрањене робе. Бијела куга и демографски пустиња живе у 16 црногорских градова. Све ово траје више деценија. Првомајски залазак је ту. Према процјенама економских и правних стручњака близу смо предворја Европске Уније. Описно таман онако као и пут у роману “Црвени петао лети према небу” Миодрага Булатовића. Благо (не)присутнима у рајском Монтенегру. Мисли се на пресељене у вјечност.
Ријетко се за Први мај могу видјети роштиљ и богате трпезе. Ражањ капитализма појео је нит социјалистичке интернационале и празне чикашке приповјетке о значају синдиката. У Црној Гори води се брига о Украјини, плавој карти и кирији за нашу браћу из арапског свијета. Отомански изум у плавој боји највише одговара представницима “српског света”. Велика плажа по свему судећи неће постати јабука раздора. Српски језик ће остати закључан у одајама Ранковог Устава. Наизглед неповезане, све ове ствари јесу повезане кроз необнажену изреку Винстона Черчила. Није тешко погодити коју.
Воља за моћ не јењава у хетерогеном црногорском политичком акваријуму. Давно је Фридрих Ниче осмислио овај наслов за 81 црногорског парламентарца. Посебну почаст изражавам према браћи љекарима, базирајући овај исказ на темељима Хипократове заклетве. Важно је имати јак желудац ради варења безбројних мутација окошталог комунизма и неокошталог транзиционог процеса. У пестокупљевинама разних сабора којима се не припада (издвајају се часни и поштени људи у свим структурама) није лако остати нормалан. Како у политици тако и изван њених зидина. Ако политика уопште и јесте грађевина.
Орвел је давно предвидио смак свијета. Мјуриел је пророчица за данашњи збир првомајских учинака. Видовити Михаило Лалић давно је написао ” Из године у годину паметни и добри се утиру-док будалама краја нема”. Што би написао мој покојни деда давне 2006.године “Весели се Црна Горо самостална бићеш скоро, самостална, независна од Рожаја па до Рисна”. Пола његових унука данас пјева ” Весели се српски роде”. Ваљда је након судара породичних стихова јаснија потреба за плавом картом и турским моделом решења виталних параметара српског питања. Црногорци су увијек у моди!
Милијарде евра изнесене су из наше земље. Тако кажу добро упућени људи из свијета бизниса. Прва приватна држава могла је то себи да приушти. Пет година од прве мирне транзиције живи у раљама непомичног статуса. Правила ћутања? Забрана говорења? Страхови и сумње? Све остаје да вријеме да одгонетке на давно одгонетнуте загонетке. Хипокризија буја. Револуција је појела своју дјецу. Програм за овакав статус кључних ријечи познат је креаторима геополитичког речника. Јесмо ли у њему мањи од пиона?
Армагедон је честица Црне Горе. Комунизам је жив, а радничка класа и фабрике су уништене. Дуго се од стране једног интелектуалца вагало да на платно стави Алуминијумски Комбинат и Дајбабску Гору, манастир Шудикову, Лим и Фабрику целулозе и папира. Вријеме и вјечност на истом платну. Ни Педро Алмодовар не би могао боље. То се још није десило. Професор славистике чека погодан моменат.