Први помен Бјелопавлића (5): У 15. вијеку 159 кућа!
1 min read
Манастир Острог
Пише: Миљан Станишић
У првом писаном помену Бјелопавлића из 1411. године помињу се поред Бјелопавлића и Лужана и Малоншићи, као и Мазнице (о којима нема неких писаних извора, сем што је остао један топоним у Чеву који се зове Мажни до, па се претпоставља да су они били малобројни, да су се негдје одселили, били асимиловани и сл.).
О Малоншићима постоје више података и они се јављају и касније у неким писаним документима, од којих ћемо неке навести. Петар Шобајић пише да је Маленза арбанашка ријеч, а значи Црно брдо, а име Малоншићи по томе Црнобрђани или Црногорци. Малоншићи су се развили из катуна Маленза (у Доњем Загарачу), а у себе су касније примили Србе и посрбљено је, али се очувало старо име, наводи Шобајић. Они су живјели не само у Загарачу, него и у Косовом Лугу. Што се тиче етничке структуре, слично Шобајићу мисли и др Бранислав Ђурђев, наводећи да су „арбанашки катуни посрбљавали у области гдје су били опкољени ‘влашким’ (односно сточарским и земљорадничким) живљем“. Као такве поред Малоншића, Ђурђев наводи и Гољемаде. Шобајић наводи и имена из ове властеле, која су чисто српска, као што су Вукашин Карковић, Рашко Дапковић и сл. И у документу који сам презентовао у првом фељтону, навео сам да су и Малоншићи са Бјелопавлићима и др. били потписници споразума између господара Зете Стефана Црнојевића и представника Млетачке Републике, гдје су заштитили православно биће Зете, што доказује да је и међу Малоншићима српски и православни елемент био веома јак.
На основу турског дефтера из 1477. године, којег је нашао у Цариградском архиву др Бранислав Ђурђев, и превео га и објавио у књизи „Постанак црногорских, херцеговачких и брдских племена“, могуће је са великом прецизношћу одредити долазак Бијелог Павла , на територију која ће се по њему назвати Бјелопавлићи. У дефтеру из 1477. године за Херцеговачки санџакат било је пописано 199 домаћинстава са именима кућних старјешина у Бјелопавлићима , који се наводе као дио Нахије Зете. Све пописане куће (домаћинства) њих 199. биле су подијељене у четири џемата. Први џемат – војводе Радослава имао је 44 куће (домаћинства), а наведено је именично исто толико кућних старјешина. Тај џемат је обухватао Вражегрмце. Џемат је турска ријеч за скупину људи на одређеној територији, за друштвену и вјерску групу, заједницу једног насеља или области и сл. Други џемат је наведен као џемат сина Николина , потомка Павлова са 67 кућа и исто толико кућних старјешина, домаћина, а сачињавали су га села Сретња, Слатина и још неколико насеља.
Вођа трећег џемата помиње се Станиша, син Радељин, а пописан је на 33 куће, гдје су такође поименично наведене кућне старјешине – домаћини, а простирао се територијом Мартинића. За четврти џемат је као вођа наведен Богдан, син Угљешин, а имао је 55 кућа и исто толико кућних старјешина- домаћина. Овај џемат се простирао од Лазина до насеља Мартинићи и Сретња, па се са сигурношћу може тврдити да је он припадао Малоншићима
И у Хрисовуљи Ђурђа Црнојевића из 1494. године јављају се Малоншићи као територијална заједница која се налазила у Загарачу и Косовом Лугу. Шобајић истиче да су Малоншићи напустили Косови Луг због тога што је вјетар дувао три године непрестано и ништа није рађало, па су били принуђни да се селе. И последњи који је напустио тај крај био је чувар цркве. Шобајић сматра да су „њиховом разурењу били узрок и Турци, јер су њихова насеља била на удару у пољу“. Косови Луг послије одласка Малоншића насељавају Бјелопавлићи, мада због турске опасности то није имало масовнији карактер, али се тиме Бјелопавлићи знатно приширују и стварају своју компактну територију и шире се и на другу страну ријеке Зете.
У турском дефтеру из 1485. године уписана је нахија Бјелопавлићи , коју је сачињавало 159 кућа, и то (једна кућа је сачињавала и више домаћинстава, која су живјела у заједници, са великим бројем чланова): – село Мартинићи 35 кућа; село Димитровићи 95 кућа и село Вражегрмци са 29 кућа. Простим поређењем дефтера из 1477. године са оним из 1485. године произилази да се број кућа смањио са 199 на 159. Највише промјене су се десиле у Вражегрмцима, гдје је са 44 куће из 1477. године, тај број смањен на 29 за свега осам година, а један од разлога томе је и тај што је у том времену од стране војске Иван бега Црнојевића убијен Радослав Браниславов (Раслав Бубин) и преко двадесет чланова његовог домаћинства, о чему ће бити напомена и наставку овог фељтона. У наведеном периоду (1477-1485. година) број кућа у Сретњи, Слатини и другим мјестима поменутог другог џемата, повећан је са 67 на 95 кућа, док је њихов број у Мартинићима остао скоро исти. Повећање броја кућа у другом џемату је било због тога што му се у међувремену прикључио наведени четврти џемат (Богдана Угљешина).
И да се допуним, да не правим збрку. Павле Дукађинац је рођен око 1400 године и не треба га бркати са Бјелим Павлем који је рођен 125 до 150 година прије. Грана Павла Дукађинца је придружена грана Дукађинцима. Моја претпоставка је да су сирочад Павла и његову сестру Босу (удату за Леку Закарију) подигли Дукађинци. Моја претпоставка је да им је отац Константин, кога наши несрећни историчари придружују Балшићима, а овај васцјели живот ратовао против њих. Божић описује да је Константин владао од Скадра до Солуна и да је имао протекцију Бајазита. Убили су га млечани 1402 године, након Бајазитове погибије код Ангоре. Његов други брак је био са ћерком Карла Топије. Друга ћерка Карлова је била удата за Прогона Дукађинца, од праве линије Дукађинаца. Права линија Дукађинаца која је избјегла у околину Копра, и основала мјесто Дечане, има родослов у коме не помињу ни Павла ни његово потомство. Дукађинци имају више родослова од Декања, Карла Хопфа, Копарски, Божићев. Родбинска веза бјелопавлицка са Дукађинцима највјроватније не постоји.
Корисно би било додати да је 1475 пропао турски напад на Скадар који су бранили Млечани и Иван Црнојевић. По извјештају једог млечана на турској страни је био србски војвода.
По старим легендама Бјелопавлића војовда Раслав се збратимио са неким турским пашом.
Шта кажу дефтери 1477… Вође два џемата су били војвода Раслав и син Николе потомка Павлова. Ко је то? Историчар Божић пише да је Павле Дукађинац имао сина Николу, а овај сина Прогона. Прогона је узео Махмуда паша Анђеловић и школовао га је. Прогон је постао Ахмед паша, велики везир око 1515, велики реформатор османлијске војске. Дакле син Николе сина Павлова је Ахмед, побратим Раславов. А ти велики турци су били нашег рода и нашег имена и славе. Не треба се стидјети историје. Не можемо да кривимо слику истинитог стања са краја петнаестог вијека, само зато што смо са Турцима ратовали од 1700 на овамо. Од 1370 до 1700 је била слика сасвим другачија. Бјелопавлицки ген, за шта постоје резултати, се могу наћи и на Космету, и југу Албаније. И имамо истог заједничког претка Павла, који се населио у данашње предјеле у доба краљице Јелене Анжујске. Дакле крај тринаестог вијека. Неки синови и унуци су отишли са Душаном, неки са Симеоном. Неки остадоше… Старији заједнички гени (више од 3000 година) се могу наћи сјеверније од Швјацарске до Угарске.
Akademik Ivan Božić piše da su Malonšići vojna družina sastavljena od manjih družina i katuna ( opština) . Posle priključenja Gornje Zete oblasti Crnojevića , Ivan CRnojević Malonšićima daje zemljišni posed ( proniju) za vojnu službu.
Teritorija Malonšića ( čije je središte bilo u Kosovom Lugu) je bila organizovana kao upravna jedinica Crnojevića , na čijem su čelu postavili Šćepana Malonšića sa zvanjem kefalija ( poglavar ). Navodi se i kao kefalija Šćepan Nikole Golubovića od Malonšića.
Katun u Zagaraču , je možda, poslužio kao opšti naziv za raznorodu zajednicu. Svi Malonšići u izvorima imaju srpska imena.
POZDRAV BRATU MILJANU I ZAHVALNOST ZA PISANJE O NAŠIM PRECIMA BJELOPAVLIĆIMA.
RAOMIR RAJIČIĆ MRČAJIĆ BJELOPAVLIĆ
Kosovi lug su naseljavali i Srbi Lužani. U povelji Đurđa Crnojevića kojom daje imanja Malonšićima ustanovljene su međe tih imanja.
Primjer: U KOSIĆU ( i danas selo KOSIĆ na desnoj obali Zete) imanje Malonšića se graniči sa imanjem žitelja Kosića koji ne pripada Malonšićima!
Dobro je da se iznose ovi podaci, ali nije dobro da se olako daju zaključci. Najbolje bi bilo da se nakon objave knjige organizuje rasprava i autorovo zaključci stave na naučnu provjeru. Jer autor lako zamjenjuje Vlahe za Srbe (Slovine). Veoma je vjerovatno da su Vlasi već bili slovenizirani i da su oni dalje slovenizirali Arbanase. Ali je sigurno da su Pavlovi potomci smatrali Malonšiće (Arbanase) za braću. Ono što ih je vezivalo pored slovinskoga jezika je i srpska (grčka) vjera. Izraz pravoslavni je novijeg datuma kao prevod grčke riječi ortodoksna.