Prvi mjeseci okupacije Crne Gore 1941. i rađanje ideje o oslobađanju srpskog naroda

Ugledni profesor u Americi Jovan M. Kontić, sredinom prošlog vijeka detaljno piše o dešavanju na Cetinju tokom prvim mjeseci okupacije 1941. godine. Svjedočanstva ljudi koji su bili prisutni da gledaju fašističko zlo i izopačenu ustašku ideologiju kako Crnogorce napraviti „nezavisnima“ u odnosu na Srbiju.

Odlomak iz njegovog eseja Viktor Emanuel na Cetinju za vrijeme fašističke okupacije Crne Gore prenosimo integralno.

U Crnoj Gori nisu mogli da nađu ni jednog jedinog čoveka, čiji ugled prelazi granice njegove opštine, da bi preko njega sprovela paklenu ideju proglašenja crnogorske države i otcepljenja od Srbije i ostalih srpskih pokrajina. Ostao je još jedini dr Sekule Drljević, 3) koji je do rata bio poslanik Hrvatske seljačke stranke dra Mačeka, biran u Sremu od Hrvata, jer u Crnoj Gori, naročito sad, nije imao nikoga, a živeo je u Zagrebu pod okriljem krvnika Pavelića.

Istina, Drljević se skoro svih izbora kandidovao i u Crnoj Gori, ali nikad nije dobio većinu u srezu u kome se kandidovao, da bi mogao biti i njegov poslanik. Ipak je bio poslanik iz Crne Gore, 1938, da bi ironija bila potpuna, i to po nekakvom količniku kao kandidat koji je dobio najmanji broj glasova!! On je Italijanima bio još jedina karta koju su mogli da bace na sto i ostavili su je da je bace na kraju, da bi sa njom čitava zemlja buknula u plamen, ali i oni goreli u tome plamenu i to u prvom redu.

U Crnu Goru su došle strašne vesti o pokoljima Srba u nakaznoj „državi“ Hrvatskoj. I pomisao sad na stvaranje ma kakve crnogorske države, i u ma kakvom obliku, kod naroda je izazivala osećanje užasa i stida. Polovinom meseca juna 1941 došao je na Cetinje Novak Mastilović, 4) sveštenik iz Nadinića, Sreza gatačkog. Pobegao je sa otvora jame u Koritima. Na svojoj mantiji doneo je sasušenu krv i delove mozga Veljka Višnjevca, narodnog poslanika, dugogodišnjeg pretsednika Gatačke opštine i čoveka mnogo cenjenog od naroda onoga kraja. Kako Crna Gora u ovom vremenu nije imala nikoga ko bi u njeno ime mogao da govori, narod se obraćao svome Mitropolitu. Tako je i sveštenik Mastilović bio primljen kod Mitropolita Joanikija i priveden visokom komesaru za Crnu Goru Macoliniju, Mitropolit mu je pokazao sasušenu krv i delove mozga koji su se jasno videli na popovoj crnoj mantiji. Macolini je tom prilikom kazao, da to nije ni bleda slika svega onoga što se događa sa srpskim življem na teritoriji Hrvatske. I, Macolini nije mogao dati Mitropolitu nikakvo obećanje o zaštiti srpskog naroda u ruglu od države Hrvatske.

Prvih meseci okupacije, u Crnoj Gori nalazili su se narodni prvaci iz zapadnih ugroženih srpskih pokrajina: Adam Pribićević, Radmilo Grđić, sekretar Saveza sokola Jugoslavije, podban Jevtić iz Sarajeva, Dobroslav Jevđević, publicista, kasnije četnički vojvoda, dr Jovan Radulović, narodni poslanik iz Mostara, Čeda Milić, vođa Sokola, narodni prvak i srpski nacionalni radnik iz Mostara, sada već po drugi put, jer je i u Prvom svetskom ratu nalazio utočišta u Crnoj Gori, i drugi. Milić se bio sklonio u pivskom manastiru sa jednim Čehom oficirom i njegovom ženom, koji su pobegli iz Čehoslovačke od Hitlerove najezde 1939 i sklonili se u našoj zemlji. Svi troje su krajem 1941 mučenički završili svoje živote, ubijeni od komunista. Komunistički zločinci nečasno su bacili ljagu na gostoprimstvo ovoga viteškog srpskog kraja, jer samo oni u civilizovanom svetu i ljudožderi u afričkoj džungli nemaju čovečanskih osećanja za one koji nevini pate i traže utočišta.

Tih dana, 20 juna oko 7 sati uveče, prilazno je cetinjskom manastiru senator i pretsednik „Prosvete“ u Sarajevu d-r Savo Ljubibratić sa svojom suprugom, bratom advokatom, doktorom Obradom Novakovićem, starešinom Sreskog suda iz Trebinja i Dušanom Nenezićem, (sada u Americi), upravnikom doma siročadi. Išli su da posete Mitropolita i da ga pitaju ima li kakve veze sa Patrijaršijom u Beogradu. Na vratima manastirske por-te sreli su starog sveštenika Petra Vukovića, iz Bandića. Ovaj sveštenik, u doba detronizacije kralja Nikole i kuće Petrović-Njegoš, bio je njen vatreni branilac. Koliko ovaj stari sveštenik nije krio to svoje uverenje, da napomenemo, da je prilikom dolaska kralja Aleksandra u Danilovgrad, 1925 godine, u plemenu Bjelopavlićima, koji su bili može se reći bez i jednog jedinog izuzetka svi protivu kralja Nikole i dinastije Petrović, pop Petar Vuković je došao, sreo i pozdravio Kralja viteza i tom prilikom podvukao svoj bol za kraljem Nikolom. Kralj Aleksandar mu je toplo stavio ruku na rame i sa blagim osmehom upitao ga: „A, da li mrzite mene oče?“

— Gospodaru, koliko ja mrzio vas, neka toliko Bog mene mrzi — odgovorio je sveštenik.
Stari sveštenik Vuković upitao je sad senatora Ljubibratića i ostale odakle dolaze.
— Mi smo Hercegovci — odgovorio je senator Ljubibratić.
— Da, vi ste naša braća i po ocu i po majci — odgovorio je sveštenik, dok su mu dugu bradu rosile suze. Čuo sam da naša braća, ili bolje reći nebraća Hrvati, čine čuda od srpsko naroda u tim krajevima. Čuo sam da su mi ubili dva brata tamo, Todora i Špira, (Todor Višnjevac, prota gatački i Špiro Starović, prota avtovački). Vaistinu, da su sedeli na vladičanskim prestolima, činili bi čast srpskoj Crkvi. Ali, šta ćete braćo moja, nije ovo više ona stara Crna Gora, koja je letela svuda i svagda kroz vekove, da spasava i brani srpski narod. Došao, nam je „prijatelj“ u kuću, a mi znamo kakav je to prijatelj, i vezao nam ruke, pa zato ne možemo danas pomoći nikome.

Kad bi dao Bog da se te ustaše naminu i ovamo do Katunske nahije i tako nam dadnu povoda da se obračunamo, vala, braćo moja, ili se oni ne bi ustavili do Zagreba, ili bi Crnogoraca nestalo“. Bol za stradalnom braćom bio je opšti a ogorčenje došlo do vrhunca.