Небојша Јеврић
Пише: Небојша Јеврић
Кад је кренула Тимочка дивизија кренуо је у рат и Живорад са два сина. Код куће је оставио жену и кћер у колевци.
Оставио мал. Пуне оборе стоке. Нову кућу и виноград.
Са синовима је прешао Албанију.
Добро се тукла тимочка дивизија.
Гинули су Срби.
Скупљао је жир и правио хлеб за себе и синове.
Одликовани су сви тројица.
Прво му је погинуо млађи а онда и старији син.
Живораду се није враћало кући.
Јављао се као добровољац да бомбе баца у бугарске ровове. Да сече жицу.
Али није га хтео метак.
Увек је ишао испред свих.
Шапутало се о томе и нико није могао да се начуди кад би се опет жив, без ране вратио из акције.
Завршио се рат и кренуо је Живорад кући.
Ишао је полако мислећи шта да каже жени, где су јој синови.
Жену, кћер и козу нашао је у пећини на крају имања под планином.
Стоку су поклали, кућу запалили.
Имање је било зарасло у коров. Лоза подивљала.
Ћерка га је ухватила за ногу и није се више одвајала од њега.
Приближавала се зима.
У Крајини су одувек сви трагали за златом. Римским и келтским, турским и хајдучким. И причало се да су налазили. Како тада тако и данас.
Живорад никад није копао. Овога пута је одлучио да га нађе.
Римљани су најлепшој реци у свом царству дали име Уна. Једина.
Крајишке легенде кажу да је некад постајо римски град Унам.
Једини. Најлепши римски град. Трагали су за њим Немци, Карађорђевићи, Обреновићи, сви шумари, ловци и сељаци али нико изгубљени град Унам није нашао. Уклети град.
Узео је трнокоп и упутио се у шуму. Није га било три дана. Трећег дана се вратио носећи пуне бисаге златног накита и новца.
Истресао пред жену.
„Зидаћемо нову кућу. Највећу у селу. Обновити винограде, купити овце, краве, кокоши, све… И теби везену одећу. А ћерки ћу кад порасте да дам највећи мираз.“
Те ноћи нису спавали ни он ни жена.
Међу златом које је ископао, на месту које је само он знао, гробљу старих Римљана или Келта, био је и дечји златан прстен.
Њега је поклонио кћери.
Сутрадан је девојчица отишла за козом. Коза ко коза, ђавоље створење, попела се на стену. Она је кренула за њом.
И руком додирнула змијско легло.
Змија ју је ујела баш за онај прст на којем је био прстен.
Била је мртва кад ју је у сумрак отац пронашао.
Вратио се носећи је у наручју. Чуо је гласове на латинском. Чуо је дечји плач.
Ставио је на сто а онда носећи бисаге кренуо у шуму. Благо је вратио тамо где га је нашао. Њему више ништа није требало.
Убрзо су једно за другим умрли и он и жена. Имање су наследили синовци.
Седим и пробам најбоље рајачко вино код њих у пивници. Код њихових унука.
„Копате ли?“
„Копамо.“
„И ?“
„Ништа, копао је и Живорадов брат, наш отац, копамо ми, копају и наши синови.“
„И ништа?“
„Ништа“, каже старина и на душак испија вино црвено као крв.
„Он је последни који је нашао Унам. То је благо могло само из Унама бити.“
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
1 min read
Prelijepa prica.
Hvala Jero za ovaj biser!