Protojerej Radomir Nikčević: Amerikancima smo rekli da Rusija i Srbija nemaju veze sa litijama u Crnoj Gori

Mitropolit Amfilohije je najpopularnija ličnost u Crnoj Gori, to znaju svi režimski analitičari. Očigledno je to zasmetalo sujetnom Đukanoviću, te je ovim zakonom, uz sadejstvo sa nekim političkim i medijskim snagama iz Srbije, pokušao da ugrozi taj status mitropolita. Ali svaki kamen kojim su se bacili na Amfilohija samo je uvećao brojnost naroda na ulicama

Protojerej-stavrofor Radomir Nikčević došao je u SAD kao deo diplomatske misije Mitropolije crnogorsko-primorske Srpske pravoslavne crkve, sa ciljem da američke zvaničnike informiše o stanju ljudskih i verskih prava u Crnoj Gori nakon donošenja sada već famoznog Zakona o slobodi vjeroispovijesti. Nakon razgovora koje je, skupa sa episkopom dioklijskim Metodijem, imao u Vašingtonu, produžio je za Čikago, gde je učestvovao na Saboru u manastirima Sveti Sava i Nova Gračanica, te na litiji od crkve Svetog Save do crkve Svetog Ilije u Indiani, prvoj koja je ikada održana na teritoriji SAD.

Oba ova događaja koja je organizovala Eparhija novogračlaničko-srednjezapadnoameričke kao izraz podrške ovdašnje crkve i vernog naroda crkvi, sveštenstvu, sestrama i braći u Crnoj Gori, duboko su potresla protojereja Nikčevića, koji nije krio pozitivno iznenađenje brojem ljudi koji su šetali u nedeljnoj litiji. Ovaj razgovor, ipak, počinjemo onim zbog čega se je otisnuo na dalek put…

S kim ste se sreli u Vašingtonu i kakvi su utisci?

-Po blagoslovu našeg mitropolita i Episkopskog savjeta Crne Gore vladika Metodije i ja smo imali sastanke u Strejt departmentu, Kongresu i Helsinškom odboru. U Stejt departmentu smo se sreli sa ljudima koji vode crnogorski i srpski desk, kao i sa višim savetnikom za Evropu i Evroaziju i sa zamenikom ambasadora za vere. A u Kongresu SAD bili smo u kancelariji predsjedavajućega tzv „crnogorskog kokusa“. Pričali smo dugo, umesto predviđenih pola sata, razgovor bi potrajao sat i po i uglavnom se svodio na to da su oni tražli informacije o mnogo stvari i detalja o kojima nisu bili dobro obavešteni. Očigledno, da su do sada dobijali informacije samo sa jedne adrese, od predstavnika crnogorskog režima iz Podgorice, tako da je i za njih bilo iznenađenje sve ono što se dogadjalo i prethodilo donošenju Zakona o slobodi vjeroispovijesti, a o čemu smo ih potanko obavestili. Pogotovo smo insistirali na nedemokratskom i neligitimnom načinu na koji je zakon usvojen, u gluvo doba noći, uoči Nove godine, kada su ambasadori i diplomatski predstavnici bili na odmorima, dok su opozicioni poslanici bili pohapseni u Skupštini u vreme glasanja oko spornog zakona, uprkos tome što su posedovali poslančki imunitet. I mi sveštenici, zajedno sa našim vladikama i celokupnim monaštvom morali smo da izađemo na ulice i da pozovemo narod u pokušaju da sprečimo izglasavanje tog nakaradnog zakona mimo svakog protokola, koji zapravo nije Zakon o slobodi nego o ropstvu, u kome su posebno sporni članovi: 62, 63, i 64 koji su politički a ne pravni, i kojima je predviđeno da imovina Mitropolije i Eparhija SPC na teritoriji Crne Gore koja je do 1918. godine pripadala crkvi, sada treba da pripadne državi, da se preknjiži, da država njome raspolaže.

Da li su Vas i koliko sagovornici u Vašingtonu razumeli?

-Mi se nadamo da jesu, a mislimo da su brzo i reagovali, barem ako je suditi po postupcima crnogorskih vlasti i po onome što su dobili kao preporuke iz američke i britanske ambasade nakon nekih svojih odluka. Crnogorska vlast je bila naredila policiji da više ne obezbjeđuje litije, mirna i molitvena okupljanja građana, a onda su američka i britanska ambasada reagovale jasno naglasivši da se demokratski princip i pravo na okupljanje mora poštovati, pogotovo ako se ima u vidu da je Crna Gora država koja pretenduje da uđe u Evropsku Uniju. Pošto su dobili i jasne preporuke iz američke ambasade da je država dužna da obezbeđuje svaki javni skup, crnogorskoj vlasti je propao pokušaj da prestanu sa obezbeđivanjem naših skupova. Očigledno je da su imali nameru da izazovu nemire, a da sa sebe skinu svaku odgovornost za posledice. To je, čini se, bio i prvi korak režima ka uvođenju vanrednog stanja kojim bi prekinuli naše proteste. To im, za sada, nije uspelo.

Da li ovaj sastanak mitropolita sa premijerom Crne Gore možemo tumačiti kao posledicu tog pritiska?

-Rekao bih da su i oni, gledajući šta im se dešava po svim gradovima, pa čak i malim selima, napokon shvatili da je više od polovine Crne Gore nezadovoljno ovim zakonom. Jer, ako preko 200.000 ljudi svakog četvrtka i nedelje uporno mirno šeta i ako znamo da bar po jedan član porodice ostane u kući, onda se primičemo cifri od 400.000 ljudi, što su dve trećine stanovništva Crne Gore. To je impozantan broj i mi smo plastično objasnili zvaničnicima u Vašingtonu šta to znači kada 200.000 ljudi izađe na ulicu u jednoj maloj zemlji, kakva je Crna Gora – to je kao da u Americi izađe 110 miliona. Ono što je kulturološki fenomen, bar kada se radi o nama sa Balkana, jeste da svi ti ljudi šetaju mirno, bez incidenata, da pevaju crkvene pesme i nose ikone, mole se Bogu, čuvajući svoje ljudsko dostojansvo i duhovno dostojanstvo crkve u čiju zaštitu su stali, i evo po mećavi, po kiši i svakom zimskom nevremenu ne odustaju od čvrste namere da sačuvaju svetinje. Te slike litija dugih desetine kilometara su obišle i zadivile svet. I kada se narod raziđe, u tišini i pobožno, iza njega ne ostane nijedan komad smeća, pa komunalne službe posle skupova nemaju šta da rade. I po tome se vidi da su to hrišćanska okupljanja, i da ih pokriva blagoslov Božiji.

Ono što je zvaničnike iz Vašingtona posebno interesovalo je to da li protestuju samo Srbi i da li su okupljanja jednonacionalna. I na to smo odgovorili da je SPC kanonska i osmovekovna institucija kojoj se, po svim istaživanjima koje sprovodi vlast, najviše veruje i da se u njoj na službi, jednako okupljaju i oni koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi i oni koji se nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci. Takođe, medju našim svestenicima i monasima ima raznih nacionalnosti, i to verujućem narodu ne smeta, niti ikome pravi ikakav problem. Da ne govorim o tome da na našim skupovima govore i predstavnici Islamske zajednice, poput gospodina efendije Huseina Hodžića i da svakog četvrtka i nedelje samo na litiji u Pljevljima imamo oko 5.000 naše braće muslimana, a da taj broj ukupno premašuje 15.000. Poznato je da su pojedini ugledni političari u Crnoj Gori, iz reda muslimana, javno dali podršku našoj Crkvi u vezi sa ovim zakonom. Ono zbog čega je režim u Podgorici insistirao na razgovoru, posle kako su se izrazili « poslednje opomene » koju su uputili našem mitrpolitu, svakako je činjenica što vide da gube tlo pod nogama, popularnost im u narodu vrtoglavo opada, a izbori se bliže.

Naša Crkva ima svoje vernike u sudstvu, policiji, vladi, prosveti koji nam saopštavaju kakva se tortura nad njima sporovodi zato što podržavaju litije. Mi, od naših vernika, imamo informacije da i u samom vrhu vlasti gotovo niko nije za taj zakon, osim predsednika, Mila Đukanovića. Od ljudi koji su mu bliski može se čuti da čitav taj projekat potiče samo iz jedne glave, njegove…

Takođe, vide oni da su i mnogi članovi DPS sa nama, da se ne slažu sa tim zakonom, pa su počeli i da prete svojim članovima i biračima. Naša Crkva ima svoje vernike u sudstvu, policiji, vladi, prosveti koji nam saopštavaju kakva se tortura nad njima sporovodi zato što podržavaju litije. Svež nam je primer učiteljice iz Bara, koja je član DPS, a koju su kaznili zbog toga što su deca na času crtala Štrmfove i trobojke. Mi, od naših vernika, imamo informacije da i u samom vrhu vlasti gotovo niko nije za taj zakon osim predsednika Mila Đukanovića. Od ljudi koji su mu bliski može se čuti da čitav taj projekat potiče samo iz jedne glave, njegove…Sada se tu postavlja i pitanje odgovornosti ljudi koji su pored njega i koji učestvuju u vlasti, jer sprovode u delo naum jednog čoveka. Ako država ne prihvati pravedne zahteve crkve, onda će se suočiti sa glasom cele Crne Gore. Ja sam siguran da neće proći mnogo vremena, a da će narod u potpunosti preći na našu stranu. Imamo već rimokatolike koji protestuju a stalno apelujemo na naše komšije i prijatelje Albance, među kojima ima pravoslavnih hrišćana, da nam se i oni priključe kako bi urazumili ovu vlast da odustane od pljačke crkvene imovine. Neko je sa pravom nazvao današnji režim svetokradicama, što je novi termin u srpskom jeziku i nije postojao pre njih. A tužno je što ti i takvi nisu pripadnici nekog drugog naroda nego našeg.

Šta očekujete od razgovora sa premijerom Markovićem? Čini se da on ima blaži stav od Đukanovića po pitanju Zakona…

-Imamo utisak da gospodin Marković, i ako bi htio da udovolji zahtevima crkve, ima ozbiljnu smetnju u gospodinu Đukanoviću i u ljudima koji dolaze iz neformalnih grupa, van institucija, a koji vrše pritisak na njega. Drago nam je da je došlo do tih razgovora i nadamo se u prosvetljenje duša i umova ljudi koji vode državu, da odustanu od ovoga nakaradnog zakona i da u skladu sa savremenim evropskim i svetskim zakonodavstvom naprave jedan normalni zakon, po ugledu na Hrvatsku, recimo. Neka prepišu zakon tamošnji koji se odnosi na Srpsku pravoslavnu crkvu, ili neka prepišu zakon Bosne i Hercegovine, i mi ćemo biti zadovoljni. Na ovaj aktuelni zakon Crkva je dala veliki broj primedbi, on nije ustavan i sprovodjenjem političke ideje DPS o stvaranju nekakve nove crnogorske crkve, ovim se zakonom pokušava poništiti i uzeti osam vekova istorije SPC, i to baš u godini proslave velikog jubileja 800 godina njene autokefalnosti, i to sve predati nekome drugom.

Zna se kakav je stav zauzela Mitropolija po pitanju dolaska predsednika Srbije Aleksandra Vučića na Badnje veče u Crnu Goru. Iz svakog našeg postupka može se videti da želimo da naš problem rešimo u okviru naše zajednice, porodice, Crne Gore, da nikoga sa strane ne mešamo u to. Srbi su autohtono stanovništvo u Crnoj Gori, mi nismo ničija dijaspora i moramo staviti do znanja svima da smo svoji na svome. To znaju NATO timovi koji prate dešavanja u Crnoj Gori.

Mnogi poteze Mila Đukanovića tumače pritiskom koji dolaze sa Zapada, iz NATO bloka i referišu na smanjenje globalnog uticaja Rusije na ovim prostorima. Da li se u Crnoj Gori zaista odvija jedna strateška, globalna bitka koja se prelama preko leđa SPC, ili se ipak radi samo o borbi za interese lokalnog karaktera…

– Moj utisak, pogotovo posle sastanaka u Vašingtonu, jeste da je crnogorski režim već dezinformisao SAD da iza ove priče stoje interesi Rusije i Srbije. O tome svedoče i njihova otvorena pitanja o “uticajima stranih sila”. Rekli smo im da to apsolutno nije tačno. Zna se kakav je stav zauzela Mitropolija po pitanju dolaska predsednika Srbije Vučića na Badnje veče u Crnu Goru. Iz svakog našeg postupka može se videti da želimo da naš problem rešimo u okviru naše zajednice, porodice, Crne Gore, da nikoga sa strane ne mešamo u to. Srbi su autohtono stanovništvo u Crnoj Gori, mi nismo ničija dijaspora i moramo staviti do znanja svima da smo svoji na svome. To znaju NATO timovi koji prate dešavanja u Crnoj Gori.

Mi smo apsolutno otvoreni za sve i ne možemo da prihvatimo da se crkva, koja se bori za jedinstvo naroda, pretvori u političku partiju. A partija je, zna se, samo ime joj govori, samo parče, deo. Ne možete iz celine, što Crkva jeste, postati parče. I svaka politička partija, to je sada jasno i poziciji i opoziciji u Crnoj Gori, moraće ubuduće da čuje glas svoje Crkve.

Uostalom, nedavno smo imali slučaj Bugarske pravoslavne crkve, koja je vrlo bliska Ruskoj crkvi, a imala je problem sa raskolnicima. Međunarodna zajednica, Brisel i EU, su pomogli da zvanična Crkva pobedi u tom sukobu. Iako je Bugarska crkva bliža Rusiji nego naša. Sve što se dešava ne ide u prilog tezi da ovo diktira neko sa strane. Ovo je očigledno samo jedan opasan projekat koji je podelio Crnu Goru a dolazi iz glave jednog čoveka. Na žalost, umesto da sa godinama postane mudriji i pametniji, kod Đukanović je obrnut slučaj. Što je stariji, sve više gubi kompas i postaje klasični diktator.

Prvaci crnogorske opozicije u jednom trenutku su kao cilj protesta, umesto promene spornog zakona, istakli – tehničku vladu. Stekao se utisak da neki pokušavaju da Mitropoliju uvuku u političku igru. Je li to samo utisak?

-Cilj protesta naših je bio i ostaje povlačenje Zakona ili njegovo preoblikovanje na način na koji je nama prihvatljiv. I naše litije će trajati sve dok se to ne desi. Crkva se bavi spasenjem ljudske duše, što je kompleksno i teško polje rada, a svakako podržava poštenu političku borbu, i sve one koji se bore za istinu i pravdu. Međutim, crkva se ne svrstava ni na čiju stranu, među nama su ljudi koji glasaju za sve političke opcije, i vladajuću i opozicionu. Gospodin Marković, predsednik vlade, je pre pola godine venčao sina u Sabornom hramu u Podgorici. Mi smo apsolutno otvoreni za sve. I svaka politička partija, to je sada jasno i poziciji i opoziciji u Crnoj Gori, moraće ubuduće da čuje glas svoje Crkve. Iako do sada neki nisu uviđali kolika je snaga Crkve, ovi sadašnji dogadjaji su pokazali sa kolikom ljubavlju, poverenjem i duhovnim ozarenjem narod hrli toj crkvi u nameri da je po svaku cenu sačuva takvom kakva je. A mitropolit Amfilohije je jedna od najznačajnijih ličnosti našega doba, to znaju svi režimski analitičari, i pošto je svojom nepokolebljivom stamenošću najveća prepreka njihovom duhovnom obezličavanju Crne Gore, to je i stalna meta režimskih spinova, pakosti i laži. Očigledno da je takav autoritet zasmetao sujetnom Đukanoviću i da je ovim zakonom, uz sadejstvo sa nekim političkim i medijskim snagama iz Srbije, pokušao da ugrozi status i SPC i mitropolita. Ali odgovor naroda je bio jasan i veličanstven, svaki kamen kojim su se bacili na preosvećenog mitropolita Amfilohija samo je uvećao brojnost naroda na ulicama.

(Srbija Tajms)

Piše: Antonije Kovačević Foto: Ivana Milano i Antonije Kovačević