Пророк кога су згазили „лакеји туђих мисли“
1 min read
Александар Пушкин
Без Александра Пушкина, „сунца руске поезије“, тешко је замислити развој велике руске књижевности, али и свеукупну свjетску књижевну баштину.
За непуних 38 година, колико је поживо, рекао је толико тога да његова мисао и дан-данас попут светионика обасјава пут новим генерацијама.
Велики пјесник је у руску књижевност увео појам сувишног човјека, појединца који губи жар за животом јер не успјева да открије његов смисао. У романтичарском заносу пјевао је о луталицама, занесењацима, ветропирима, људима који жуде за самоспознајом и храбро превазилазе границе, али и о малом, биједном човеку кога гута окрутни систем.
„Пушкин је у свом дјелу наговестио многе проблеме којима ће се читав 19. вијек бавити. То су питање човјекове коначности, питање односа према другом, питање праштања, милосрђа, освете, љубави; питање идеје, нације, законитости историјског процеса, могућност односа према страној традицији, преиспитивање самог себе; начело гордости, начело значаја предака и многа друга питања“, наводи професорка књижевности на Филолошком факултету у Београду Тања Поповић, ауторка књиге „Пушкин у дијалогу с другима“.
Ауторка у књизи указује на то колико је Пушкин значајан не само у оквиру руске књижевности, него и као свјетска појава. Ријеч је о његовим додирима са западноевропском литературом, али и старом далекоисточном књижевношћу и културом.
Посебан одјељак у књизи посвећен је дијалогу српских пјесника, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића и Војислава Илића с Пушкиновим стваралаштвом.
Књига је на руском језику објављена у научној едицији „Болдинскије чтенија“, у издању Универзитета у Нижњем Новгороду и Државног музеја „Пушкин“ из Москве.
Представљена је на међународној конференцији која се одржава у селу Болдину у средишту Русије, мјесту у којем је Пушкин, на имању наслеђеном од оца, створио нека од својих највриједнијих дјела, као што су „Евгеније Оњегин“, „Мале трагедије“, „Белкинове приче“, на десетине песама, бајке.
„Пушкин је пола у шали, пола у збиљи, говорио да је он министар иностраних послова на руском Парнасу. То никако није било без основа. Говорио је неколико страних језика, чак је француски проговорио прије него руски, врло добро је познавао текућу књижевну продукцију, тако да је направио једну врсту синтезе тог доба и водио својеврсни дијалог с њом“, истиче Тања Поповић.
Велики пјесник је, према њеним ријечима, веома добро познавао традицију и према њој се односио као према ризници из које је узимао благо и користио га на нови начин.
„Оно што је код Пушкина увек фасцинантно јесте употреба језика и стила, као и његово окретање према племенитим идејама. То су вера у човеков дух и сазнање, у способност човека да буде бољи“, објашњава саговорница Спутњика.
У чему се Пушкин грдно прешао?
Александар Пушкин је ишао испред свог времена, био је човјек који се супротставља главним струјама, а о таквим је људима и писао. Није волио малограђане, квазиинтелектуалце. Зато у његовим дјелима, подсјећа Тања Поповић, често можемо да препознамо подрепаше, љигавце, оно што ће Достојевски касније звати „лакејима туђих мисли“.
Цијело Пушкиново окружење било је против њега, укључујући и његове блиске пријатеље.
„Никада му није било дозвољено да напусти Русију, а он је маштао о томе. Врло је добро знао шта се изван Русије догађа, а о томе најбоље свједочи његова преписка. У једном дирљивом одломку из писма упућеног кнезу Вјаземском Пушкин се жали на то какви су путеви и железница у Русији и додаје да не вјерује да ће се то поправити чак ни за 500 година. Ту се грдно прешао, на сву срећу“, уз осмјех наводи Тања Поповић.
Иако је за живота био прогањан и изолован, након његове смрти појавио се парадокс који, како истиче наша саговорница, прати све велике ствараоце и маркантне личности у историји: „Прве три деценије 19. века данас се зову ’Пушкиновом епохом‘“.
Пушкин у дијалогу с руском књижевном класиком
Водећи руски књижевни критичар 19. века Висарион Белински навео је у једном свом дјелу о Пушкину да писати о том великом пјеснику значи писати о цјелокупној руској књижевности. Многи руски књижевни великани водили су веома плодан дијалог с Пушкином. Први међу њима био је још један утемељивач руске књижевне класике Николај Гогољ.
„Пушкин и Гогољ су припадали истом сталежу, обојица су била племићког поријекла, али је Пушкиново наслеђе било другачије. Гогољ је неколико пута покушавао да се упозна с Пушкином, али му то први пут није пошло за руком. Касније су, ипак, успоставили контакт. Пушкин је писао прву рецензију за Гогољеве ’Вечери у сеоцету крај Дикањке‘ и истовремено објавио његову приповетку ’Нос‘ у свом часопису ’Савременик‘“, наводи Тања Поповић.
Поводом Гогољевог стваралаштва велики пјесник је рекао да никада није видио такву ширину, сажетост и упечатљивост у употреби језика.
„Гогољ је за заплет ’Ревизора‘ узео догађај који се заиста догодио Пушкину. Пушкин је ишао у Оренбуршку област истражујући догађаје о Пугачовљевој буни и онда су несрећни властодршци мислили да је то ревизор који треба да направи неку врсту контроле, државни инспектор. Гогољ је рекао да му је Пушкин позајмио и сиже за ’Мртве душе‘“, подсјећа саговорница Спутњика.
Пушкина је, као, уосталом, и Гогоља, изузетно цијенио Фјодор Достојевски. У чувеном говору на откривању споменика Пушкину 1880. године Достојевски је, поред осталог, рекао да у његовој појави има нечег пророчанског за све Русе.
„Други велики писац, Лав Толстој, кад год је имао муку стварања, отварао је Пушкинова дјела“, подсјећа професорка Поповић.
Марина Цветајева и Ана Ахматова су му се дивиле, а Владимир Мајаковски, који је у свом манифесту написао да жели да „збаци Пушкина с брода савремености“, истовремено је објаснио да је неопходно ослободити се прве љубави да би се дошло до нове. Данил Хармс је написао мноштво анегдота о Пушкину, пародирајући, прије свега, његов култ. Велики је утицај Пушкина, како напомиње Тања Поповић, и код Јосифа Бродског, Сергеја Довлатова и других писаца модерног доба.
Извор: Спутњик
