• Поглед

Пропаст раскола у Украјини

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Само у духу очувања каноских правила могуће је искоријенити болест која се зове раскол и све будуће расколничке тенденције осудити на пропаст. У противном, промјене у суштинским питањима доводе до растројства цјелокупног живота православне Цркве.

фото: plebiscitrs.org

Пише: Сарадник Покрета за религију, јереј Миладин Митровић

Да свако зло на крају само себе поједе изнутра свједоче посљедњи догађаји унутар расколничке организације која себе назива Православна Црква Украјине Кијевског патријархата.

Нико није могао ни да претпостави де ће пројекат нарушавања јединства Православне Цркве, а који је био организован кијевским режимом и западним инвеститорима бити изузетно краткога даха и да ће доживјети потпуни фијаско. Сукоб двојице расколника такозваног митрополита кијевског Епифанија и почасног патријарха Филарета достигао је своју кулминацију 24. јуна на засједању синода ПЦУ.

У синодској одлуци Филарет је био лишен права управе над свим парохијама и манастирима у Кијеву и тим самим изгубио сва канонска права и обавезе. Као човјек расколник Филарет се није смирио са одлуком синода него је отишао даље, те сазвао свој сабор на коме је објавио одлуку о оснивању свога синода и обнове Кијевске Патријаршије.

Претходно је лажни патријарх Филарет 20. јуна у Владимирској Цркви објавио одлуку о поништењу томоса добијеног од стране Ваељенског Патријарха Вартоломеја, дајући образложење да добијени томос не одговара статуту аутокефалних цркава и ставља украјинску цркву у позицију зависности од Константинопоља. Овакав развој догађаја за већину православне јавности нимало није био изненађујући. Он је само потврдио лицемјерство, хитрост, лажљивост самозваних свештенослужитеља расколничке цркве у Украјини који као главни циљ свога служења виде не преданост Богу и народу, већ борбу за власт и лично богаћење.

У оваквој ситуацији највећи губитник је заправо Васељенски Патријарх Вартоломеј, који и поред свих указивања од стране Московске Патријаршије на штетност уоште дијалога са расколницима у Украјини, и између осталог и дипломатске молбе представника СПЦ био упоран у својој намјери да наруши уставно-правни и канонски поредак Православне Цркве.

Филаретова одлука о давању томоса расколницима имала је катастрофалне посљедице, како по саму Православну Цркву тако и за њега лично. Константинопољ је на такав начин угрозио јединство Православља у цјелини – не само да је прекинут однос са Руском Православном Црквом, као најбројнијом Православном Помјесном Црквом, него је код већине православних вјерника умањила ауторитет Вартоломеја и ставила под сумњу његово достојанство као Васељенскога Патријарха. Посебно сада, када расколници јавно и транпарентно показују своје право лице – лице расколника то јесте људи који су у добијању томоса видјели лични благослов Патријарха Вартоломеја за своје богаћење и обману народа.

Новонастала ситуација са украјинским расколницима, показала је непобитну чињеницу да се нарушавањем канонског поретка Православне Цркве, као што је то био случај од стране Васељенске Патријаршије која је директним мјешањем у канонску територију Московске Патријаршије нарушила канонске норме и дух Правослвних односа, порађа само ново зло које још више раздире једиство Православља.

Да се овакве ствари не би понављале у будућности потребно је да постоји више искрене, а не дипломатске солидарности међу Помјесним Православни Црквама. Проблеми у некој од Помјесних Цркава треба да кроз призму саборног једиства буду доживљавани као проблеми за цијело Православље. Јер Црква Христова је једна, света, саборна и апостолска! А једиство, светост и саборност пројављује се у жртвеном напору да се било који проблем унутар Цркве превазиђе у духу братске љубави.

Здрав дијалог се мора темељити на каноским нормама црквеног предања и жељом да се кроз искрени братски однос очува Правослаље, а не да се кроз новонастале проблеме остварују лични интереси. Само у духу очувања каноских правила могуће је искоријенити болест која се зове раскол и све будуће расколничке тенденције осудити на пропаст.

У противном, промјене у суштинским питањима, како показује пракса доводе до растројства цјелокупног живота православне Цркве.

Православни канони призвани су да чувају јединство Цркве Христове, и као такви предмет су апсолутног поштовања и неизмјенљивости. Очување канонског поретка пројављује дух саборности Помјесних Цркава и тим самим чува јединство васељенскога Православља.

Извор: plebiscitrs.org

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: