Промоција књиге Рупе у глави Вање Булића
1 min read
Вања Булић (1947) радни вијек је провео као новинар у писаним и електронским медијима. За телевизију је снимио више од двије и по хиљаде једночасовних емисија, а писао је за готово све престижне листове некадашње Југославије. Снимао је документарне филмове (Државни радник, Црвени барјак Филипа Филиповића), сценариста је три ТВ серије (Југовићи, Јавља ми се из дубине душе и Друго стање). Косценариста је дугометражног филма Лепа села лепо горе и сценариста филма Друго стање. Написао је збирке прича Како сам гајио близанце (1995), Сто бисера (2009), Историја у кревету (2012), Мушкарац у извесним годинама (2014) и Зашто бог нема ауто (2016), романе Тунел – лепа села лепо горе (1996), Ратна срећа (1999), Задах белог (2000), Вреле усне (2001), Парада страсти (2003), Друго стање (2006), Око отока (2009), Шоле (2010), Симеонов печат (2012), Јованово завештање (2013), Досије Богородица (2014), Теслина пошиљка (2015), Деведесете (2015 – књига у којој се налазе четири романа објављена деведесетих година XX века), Шмекери (2015), Шмекерке (2016), Виза за небо (2016) и Душанова клетва (2018). Приредио је дневник из Хага Веселина Шљиванчанина Бранио сам истину (2012), а написао је и романсиране биографије глумаца Петра Божовића, Мише Јанкетића, Марка Николића, Лазара Ристовског и Јелисавете Секе Саблић. Међу наградама добијеним за списатељски рад издвајају се Златни беочуг за трајни допринос култури Београда, као и три годишња признања Златни хит либер – за најтраженије књиге у књижарама и библиотекама Србије (2012, 2013. и 2015. године). Члан је Удружења новинара Србије и Удружења књижевника Србије.
Аутор, Вања Булић, у предговору Како настају рупе у глави између осталог биљежи сљедеће: „Писање сатиричних прича данас слично је писању сатиричних прича осамдесетих година, након Титове смрти, мада је тешко наћи додирне тачке између та два периода. Једина сличност је у томе што смо и тада, а и сада, непрестано у неким реформама и озбиљним задуживањима код страних инвеститора, који нас воде у никад бољи живот. И тада, пре четрдесет година, а и данас, када напишем истинит текст, он звучи као сатира. Шта је узрок овој чудној друштвеној појави?“
Сатиричар Александар Чотрић у поговору биљежи: „Када Вања Булић у својим причама додирне рањива места у друштву и укаже на недостатке, читаоцу измами осмех на лицу користећи речи које га орасположе, а кад се насмеје свом болуи третира свој живот са смешком, онда се његов бол смањује и он проналази решење. За ово штиво, симболучно и адекватно названо Рупе у глави, с пуним правом можемо рећи да је лековито, јер је смех благотворан, а као што знамо – лекови јесу горки, али их користимо да се боље осећамо и излећимо.“
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
