Promocija knjige duhovne poezije teologa Radmile Grujić „Logosna poetika“ na Žabljaku

L O G O S N A     P O E T I K A

Osnovna i najdublja istina je da Bog Otac stvara postojeći svet i poredak u njemu Sinom Svojim Jedinorodnim, LOGOSOM, Njime, kroz Njega ali i zbog Njega, da bi se uselio u svet radi čoveka i ljubavi prema čoveku. I sve što je vidljivo i nevidljivo nosi logosnost u sebi i sobom. Zato je i početak Jovanovog Jevanđelja u znaku ove Istine: „U početku beše Logos i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog… Sve kroz Njega postade, i bez Njega ništa ne postade što je postalo“ (Jn. 1, 1–3). Otuda, čovek kao bogoliko biće, ne samo da je ikona Boga živoga nego je uz to slovesan, uman i podoban Logosu – Hristu. Kroz tu meru slovesnosti dat mu je dar rasuđivanja i komunikacije koja je molitveno okrenuta, prvenstveno, Bogu, a druga mera je okrenuta prema čoveku – bližnjem svome.

Tako je nastala i poezija kao najsavršeniji oblik reči. Bog, kao savršeni Poeta, otvorio se i otkrio čoveku kroz Svoju reč, bilo usmenu ili pismenu – kroz Sveto Pismo i Sveto Predanje. I pisati pravu i pobožnu poeziju znači ponašati se najsličnije Bogu. Radmila Grujić se odavno tako ponaša. Njena lična molitva se pretače u stihove već od ranijih dana. Ona poezijom diše, razmišlja, kreće se, moli se…Njena poezija je prava poezija i prava umetnost. Zato će Radmila i reći u jednoj od svojih pesama da je lirika „arhitektura reči.“ I onaj koji se u hrišćanskoj Crkvi bavi pravom poezijom, bavi se i istinskom životnom mudrošću, iskrenom umetnošću i lepotom. Za razliku od samog ljudskog umovanja, božanski dar i nadahnutost donose najfiniju i nadublju mudrost i poeziju koje idu zajedno – ruku pod ruku: u visinu, u širinu, daljinu i dubinu. Imati izoštrenije videlo očiju i srce u koje se može smestiti sva tuga i radost ovoga sveta. I sve ono što se ne vidi ali i oseća. Preko i kroz to šesto ili sedmo čulo koje je nedvosmisleno iskreno i tačno. To je dar privilegovanih, ali i onih koji su snažniji od „ostatka sveta“. I kada se tome doda osećaj pripadnosti Bogu, nebeskim silama, svetima, ličnostima i događajima koji su biblijski ispred nas ali istovremeno i u našoj sadašnjosti, sve postaje vavek lekovito, slikovito, trajno i uvek savremeno.

            Ali da se vratimo direktnije zbirci duhovnog sazvežđa Radmile Grujić. Začuđujuće je šta se sve ne može sresti u ovoj finoj ukoričenoj zbirci pesama. Sa koliko duha i pobožnosti, koliko lepote, sa koliko mudrosti se može čovek okrepiti u ovoj antologiji zborenja! A onda je sve protkano finom zlaćanom žicom poznavanja realnih činjenica iz riznice naše duhovnosti koje se nižu kao niske na toj ogrlici. Sve vreme, od davne prošlosti do ove sadašnjosti, Radmila umilno priziva budućnost i opet zajednički, čini nam se, na tom duhovnom guvnu kao da plete svevremenost. Događaji i ljudi kao da se mešaju sa anđelima i lagano poigravaju razdragano kolo koje je ovenčano rukama dodira jednih sa drugima, a svih zajedno do kosmičkih prostora. Ovo pesništvo je kao vedro nebo načičkano zvezdama koje se spušta poput plašta preko ove divne poetične reči do srca čitalaca.

Eto šta se sve ne nalazi u ovoj zbirci. Zadivljeni čitalac posmatra pobožnu lepotu reči koja se kupa u zanosu rime i meri sebe pred duhovnim iskustvom koje je sazrelo u tim krepkim ali razigranim rečima. Šta pre istaći? Osećaj te duhovne pogruženosti autorke, poznavanje lepote vere i njenog uzdarja, pa sve do književno blistave realnosti koja se vekovnim iskustvom Crkve prepliće sa realnošću naše vere. U nastavku te razuđenosti srećemo još mnogo toga dragocenog. Tu se izražava i ispoveda lični odnos prema Bogu, svoja nedostojnost, neprolazna radost i tuga sa saznanjem svoje grešnosti, umor i svežina, muka i nada, vera i hrabrost. Neizvesnost naše pobede nad iskušenjima, pobede koja se ogleda i nazire na gotovo svakoj stranici ove divne poeme na razne načine. Priroda ove zbirke tako i otpočinje nekim redom i poretkom: od Adama i Eve, naših praroditelja, gde se ima utisak da smo njihovi savremenici, a ne da su nam oni daleki preci. A onda veliki vapaj, želja za saznanjem Boga onako i onoliko koliko nam je potrebno za spasenje. I kao jedna lepeza nastaje čitav splet koji najviše liči na Žitija Svetih i divnih životnih primera iz života Svetitelja, pa sve do naših srpskih Svetih. I tako redom…

Zašto ne istaći i ovo, kao spoljnu ali značajnu dimenziju zbirke? U jednom momentu veliki Hamlet je uzviknuo: „Kad ne znaš svirati na harfi, kako ćeš tek onda svirati po strunama ljudskih duša?“ Pisati poeziju jeste uistinu prevlačiti gudalom poezije preko naših struna srca. Radmila Grujić kroz ovu poeziju logosno to izvodi na virtuozan način. Da li brigom i zebnjom za onim što nam je najsvetije da premesti u naša srca i duše: prefinjenom rečju, jezikom izraza, bogoslovsko-književnom storijom, biblijskim ličnostima, događajima, fotografijama i slikama iz tih vremena, izraženih na najverodostojniji način, liturgijskim pamćenjem – anamnezom?Ona sve to čini na najprimamljiviji način.

Sve su to razlozi zašto se duboko ogledamo pred ovim povezom zbirke, naslovljene Logosna poetika od strane sestre u Hristu, Radmile Grujić. Neka mi bude dozvoljeno da pozdravim i iskažem ličnu blagodarnost autorki ove zbirke sa molitvenim željama Logosu i Slovu našem da joj po slovu ove njene rime podari svevremenu radost u Carstvu slave Njegove!