Proleće samo, o, druže mili, niz bledo lice suze mi mami, dokle mi narod u ropstvu cvili: Petar Kočić – Proletni zvuci

Proletni zvuci

S poljana vlažnih umorne zemlje
Koprena zime tiho se diže
I bujno doba proleća želj’nog
S čarima ljupkim na zemlju stiže.

Na plavom nebu sunašce drhće;
Proletne pesme zvuci se ore –
Podmlađen život širi se, buja
Kroz pusta polja i neme gore.

Kristalni potok srebrnim tokom
Nestašno plavi proplanke cvetne,
Ljubica plava gde slatko sneva
Zanosne snove mladosti sretne.

U setnom skladu priroda jeca
I bolno priča proleću bajnu,
K’o nežna majka čedašcu svome
Okrutne zime nesnosnu tajnu.

*

„Pridruž’ se i ti“, veliš mi, druže,
„Uskrsloj pesmi prirode budne –
Tamo ćeš naći u čistom hramu
Osveštan venac utehe žudne“.

Kada mi rodu slobode sine
I blesne moćno kroz veo mračni,
Onda će srce grliti s pesmom
Proleće ljupko predela zračni’.

Al’ danas za me utehe nema,
Proleće samo, o, druže mili,
Niz bledo lice suze mi mami,
Dokle mi narod u ropstvu cvili.

*

Petar Kočić