Пробуди се мој поносни роде

Шта је ово ако ропство није,

исто оно што бјеше и прије,

што трајаше кроз многе вјекове-

стари туђин, а издаје нове?

Шта је ово, православни роде,

и мој српски кукавни народе?

Зна ли ико неку другу расу

да је од нас на лошијем гласу

и да више против себе ради,

међусобно живе очи вади?

Мало ли је што нас други мрзе,

што се на нас сваки враг наврзе,

мало ли је што смо кроз вријеме

свога рода натрунили сјеме,

били примјер за неславну мјеру,

понајвише мијењали вјеру,

туђу капу стављали на главу,

и брукали своју крсну славу-

но се данас хватамо за гушу

и трујемо свога рода душу,

пролазношћу вјечност гријешимо

и грамзиво за влашћу стремимо,

док нас други народи и вјере

прогањају као љуто звјере

и нашој се братомржњи сладе,

своју срећу нашом свађом граде

и чекају да у скоре дане

нама смркне, а њима да сване.

Кад у трави згазимо и мрава,

геноцид је за нас мјера права,

нас сви могу мучити и клати,

то се неће ни чарком назвати.

Ми немамо право ни на живот,

да бранимо огњиште и ћивот,

ми морамо за све бити криви-

ваљда Србин не треба да живи.

Све, умјесто да је ко што није,

да свак брижно своје гњездо вије

и огњиштем својим да се бави,

да сви живе у братској љубави.

Пробуди се, мој поносни роде,

ништа љепше нема од слободе.

И не скрећи са божијег пута-

врати, Боже, онога што лута.

Сабери нас на путу истине,

српском роду сунце нека сине.

Славна прошлост предака нас зове –

не брукајмо Рода витезове!

Максим Драшковић

Прочитајте ЈОШ:

Здравко Косовски завет испуњава

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: