Проблем имена језика

Пише: Пеђа Ковачевић

Име језика којим вам се обраћам у појединим дијеловима нашег говорног подручја је проблем од времена почетка распада СФРЈ. Траје и данас. Сумњам да ће се тај проблем икад и ријешити.

Ако тај проблем сагледамо из позиције српског народа, не можемо а да се не запитамо како би реаговала Велика Британија на преименовање енглеског у амерички језик на територији САД?! Како би реаговала Шпанија на венецуелански или мексички језик? Њемачка на аустријски? Можда име језика у тим културама није толико битно, али реакција поменутих би сигурно била жестока. Наш језик је изгубио милионе говорника који су тај језик звали српским или српскохрватским именом. Реакција има из српских интелектуалних кругова, али се српска политика с тим губитком помирила. Срби баштине словенску културу. Своје име су, према многим и домаћим и страним историчарима, донијели са собом на Балкан. Свој језик зову по свом етничком имену.

Сагледамо ли питање језика из позиције оних који себе данас зову Бошњацима, не можемо занемарити чињеницу да се са два вијека закашњења на Балкану стварала нова нација. Из њихових интелектуалних кругова стижу различите верзије о поријеклу. Једна струја баштини словенску традицију, друга струја сматра да су они народ илирског поријекла, а трећа, најмалобројнија, да су Бошњаци засебан и миленијумски народ Босне и Херцеговине. Званична историја не постоји, јер се у различитим кантонима ФБиХ историја изучава из различитих уџбеника. Уз стварање нације, у овом случају, створила се потреба и за новим именом језика. Та потреба је, неоспорно, посљедица надолазећег рата деведесетих и презира према Србима и Хрватима, као и позивање на наводно историјско босанско име језика. Ако су, према првој верзији, они који себе зову Бошњацима, потомци Словена, јасано је да су на Балкан дошли у племену Срба или Хрвата и на Балкану затекли Босну и њено, туђе, име. Да ли је у том случају прикладно себе и свој словенски језик звати туђим именом? Ако су, према другој верзији, потомци Илира, то значи да им је овај језик наметнут од стране придошлих Словена. С којим правом, у том случају, туђи језик неко може звати својим именом? О нелогичностима да се језик не зове по имену народа, већ по имену регије Босне, игноришући постојање Херцеговине (историјског Хума, Захумља, Војводства Светог Саве) не треба ни говорити.

Слична ситуација постоји и у Црној Гори. Новокомпоновани заговорници тезе да је народ Црне Горе илирског поријека и да су му ближи Албанци, него становници Србије, упадају у замку, јер том теоријом се истовремено каже да је становницима Црне Горе овај словенски језик наметнут. С којим правом, и у том случају овај словенски, српски, језик неко може називати онако како му се прохтје?

Косово и Метохија су за мене саставни дио Републике Србије, али ако прејудицирамо или признамо Косово као државу, да ли ће се десити да се за десет или за стотину година неки Албанац прозове Косовцем, а свој албански језик назове српским, словенским именом – косовски?! Не, то се никад неће догодити. Та врста раслојавања је карактеристична само за нас словенске, нарочито јужнословенске народе.

Да је компромис потребан, сложиће се сви. До њега би требало да дође интелигенција са свих страна у спору око имена језика. У сљедећим редовима прочитаћете како до компромиса долази наша академска елита, којој је језик струка.

У једној телевизијској емисији на тему проблем језика у Босни и Херцеговини (ја бих рекао, проблем имена једног од три стандарда, што би требало да буде суштина), гошће у студију су биле универзитетске професорке – двије с Универзитета у Тузли (ваљда) и једна с Универзитета у Бањој Луци.

Посљедња поменута је неке благе нарави, онако попут Душанке Мајкић. Чујем да јој је презиме Влаисављевић и чекам да се заврши емисија да бих на „Гуглу“ провјерио да јој, којим случајем, Шешељ није дјевојачко. И Војо је мала маца за њу. Обично наши интелектуалци у јавним наступима глуме толеранцију, умотавају, филују итд. Ова госпава је заузела став мечке којој нападају мечиће. Одмах је „саговорницама“ преко пута (једна је Хрватица, друга Бошњакиња) сасула у лице да „њихов језик не постоји“ и да „они и не постоје као народ“. То, ваљда, значи да преко пута ње сједе два говеда која мучу, покушавајући да опонашају њен „од небеса дарован“ језик. Поставља се питање како човјек може да не припада народу и како исти нема способност говора, а да притом није нијем?! Невјероватна је чињеница да један универзитетски професор, који је притом изузетно отворен и нема длаке на језику, није у стању да простопроширеном реченицом саговорницима изнесе своје мишљење. Та реченица би требало да гласи: „Ја сматрам да сте ви дио мог српског народа и да наш заједнички језик треба да носи српско име, јер ја вас не могу прихватити ни као Бошњаке, ни као Хрвате, те том логиком ни као говорнике некаквог босанског и хрватског језика.” Да је смирено изговорила ту реченицу, без обзира на њен став, оставила би утисак некога ко оправдано носи звање универзитетског професора и емисија би могла да крене у правцу изношења научних доказа. Код ње нема теорије о доласку Словена на Балкан, код ње су Срби ту гдје јесу још од времена прије потопа. Све „историјске чињенице“ указују на то. Наравно, нико не треба да има нешто против те теорије, али се ипак не смијемо удаљавати од званичне историје српског народа.

Другарица Петровић је Хрватица из Тузле, најтолерантнија у том друштву. С њом можеш договорити све на фин начин. Што се ње тиче свака регија може имати засебан стандард и име језика (тешко енглеским и шпанским језичким провинцијама). Њој је Јеврем Брковић рекао да му се жена зове Даша (меко „ш“), па што човјек то не би могао и написати. Грехота. Испаде да се због Даше читава језичка „елита“ двије деценије држи на ногама. Она је, између осталог, рекла да је потомак Петровића (Његоша). Своју католичку традицију објашњава новокомпонованом сарајевском причом о томе како су хришћани у Босну дошли с Турцима, а да су ти хришћани, заправо, били Власи, па она за себе може рећи и да је Влахиња. Сталним претумбавањима, мијешањима и промјенама њени су стигли у католичанство, с католичанством у хрватство. Дакле, Његош нам је прије свега Влах. Ето вам сад и Срби и Црногорци!

Иначе, прича о Власима и прича о „праву прве брачне ноћи“, као пресудне за насљедни духовни и генетски материјал, је новокомпонована сарајевска прича како би се вратило мило за драго „вери за вечеру“. Том се причом сви изједначавамо и сви смо несретници који мисле да јесу оно што нису, и да нам је тако несретнима и разочаранима вјековним затупљивањима и лажима, „сад кад је истина изашла на видјело“, најбоље да будемо само грађани „једне нам једине“. Мир, мир, мир, нико није крив – све до 1992. Највећа насрећа у њеном говору је у томе што жена није показала елементарну писменост, те се од ње могло чути да говори „језикОМ“ (сигурно у десет наврата), неколико пута се и „извинУла“, а плеоназмзми као „чак шта више“ су ваљда само ствар разговора, не и стандарда, који би бар универзитетски професори, доктори језичких наука требало да поштују.

Трећа, кадифица, нисам јој име запамтио, је богумилка „родом“, логично. Фалиле су јој само игле и плетиво да угођај буде потпун. И она говори „језикОМ“, „чак шта више“ босанскиМ и „није ту први путА“. Ко једна моја комшиница која се свим силама трудила да се издигне изнад оних с којима пије кафу, па производила изразе „бискупитабилан“, „клавијуриста“ и „аеродрум“ – е тако се и ова натезала с „опћењима“, „реагирањима“, „критизирањима“ „подријтлима“ и сличним поремећајима личности.

На крају су стигле до Сребренице, Јасеновца, агресије, клања, убијања, ко је више убијао и ко је то окрутније радио.

Сад се поставља питање, колико овакве некултивисане сировине коштају буџет и колико их је оваквих?!

И на шта се свела наука? Копираћу дио текста који говори о госпођи која се „научно“ бавила „ Хасанагиницом“, а њено истраживање је, наводно, похвалио и академик Мухамед Филиповић.

Додала је да је она анализирала четири записане варијанте „Хасанагинице“ и да је у свакој нашла неку додатну информацију. Такођер, тврди да је пронашла доказ да је „Хасанагиница“ писана на босанском језику.

– Дио гдје се наводи ‘срца агрскога’ доказује ту моју тврдњу. Моја мама је употребљавала ријеч агр, напримјер да каже за агду да је прејака, да ће се стврднути или окаменити, у смислу безосјећајна, а те ријечи нема у сличним језицима.

Овом „научном методом“ свако од нас би у свом селу или граду, слушајући своје баке и прабаке, могао наћи доказ да израза наших бака нема у сусједним мјестима, те бисмо се могли бацити на стварање засебног стандарда и имена језика.

Ако овакви предеверамо, вицеви су једина будућност наше и усмене и писане књижевности, како год се језик звао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: