Пише: Јован Лакићевић
Спадам међу оне који веома добро знају шта је све ова потоња, актуелна власт учинила на добро Србије. Отуда себи дајем за право да кажем, с времена на вријеме, и по коју критичку ријеч на њен рачун.
Служи нам, дабоме на част то што нијесмо увели санкције Руској федерацији. За разлику, рецимо, од извјесног Дритана Абазовића, комшије, који је то учинио, ваљда још у својству мандатара за састав Владе у Црној Шуми.
Оно што ми неће бити баш до краја јасно, јесте околност да да су представници Србије потписали многе резолуције и декларације, а било их је у двоцифреном броју, које су осудиле РФ као АГРЕСОРА на невину Украјину! Питање је: зар смо баш морали? Могуће је да смо се понекад уздржали, али је то широј јавности остало непознато!
Чинили смо то уз, на изглед , појмљиво образложење да се нама десило нешто слично са окупацијом Космета, па да „скренемо пажњу тзв међународној заједници на „трагичан преседан“, „двоструке аршине“ и неправду која нам је учињена“…
Па, јесмо ли је скренули? Можда и јесмо, али нам то нико досад није саопштио!
Тим поводом, рекли смо више пута на овом Порталу, да је тзв међународно право одавно умрло, а да је последњи клин укуцан у сандук покојне нам Југославије. У случају Србије, са ампутацијом Космета, отишло се корак даље. И то траје све до ових дана, када је учињен покушај политичких пигмеја да се српским челницима оспори намјера да у Москви присуствују Дану побједе над Хитлером!
Једно су принципи, па и они везани за међународно право, које нико од међународних моћника одавно не поштује, а друго ПРАВИЛА понашања, која нам они већ годинама намећу! Њима се обезвређују сви потписани споразуми и резолуције, укључујући и онај, српском корпусу веома важан Дејтонски споразум. Да не спомињем Резолуцију Савјета УН 1244!
Можда бих у другој прилици рекао: „Е, јадне моје српске наивчлине!“ Овога пута то ћу изоставити. У неким другим приликама на овом Порталу покушао сам да кажем да је то била узалудна жртва, посебно помињући један наслов из Протокола сионских мудраца од прије 130 година : „Право је у сили!“
Дакле, што се тиче нашег потписа на антируским декларацијама и сл. – џабе смо кречили! Срећом, Руси, који већ традиционално, воде рачуна освојим српским сународницима, нијесу нам узели за зло споменуте „грешке у корацима“.
И да се поновим на Инфорсу: Руси су у овој војној акцији узели (не још) оно што је одвајкада било њихово. Срби су, привремено, изгубили Космет, оно што је одвајкада било њино. Ту се, господо сународници, ни на који начин, не може споменути знак једнакости!
Аман, ајвански аналитичари! Себи, као што знамо, нијесмо помогли, али смо се, на неки начин, обрукали код своје „једнородне и једновјерне“ руске браће. Они су нам то, као што већ рекох, опет, унапријед опростили!
Учинили смо то, потоњи пут, код усвајања неке Резолуције, против које су били и они из Трампове гарнитуре, али смо ми, ваљда по инерцији, гласали „за“, због чега се извињавао и Предсједник Републике, а тек, са извјесним закашњењем, и министар иностраних послова!
Дипломатија ми, ваљда због гена, или простије речено, карактера, никад није била омиљена преокупација. То моја негдашња комшиница, Мира М. као да је знала, када ме је прецртала након одлуке кадровског тијела скраћене Југославије, да будем постављен за амбасадора у Москви! Можда је слутила какав сам русофил, па је, ваљда, било посве природно да таква особа не буде амбасадор у братској Русији.
( То другарица Влахиња, неутврђеног очинства, изгледа, није могла да учини, када је, након мене, кандидован њен ђевер Боро, чији је отац Светозар, омиљени професор бјелопољске Гимназије и катихета, убијен од Удбе као непоправљиви русофил 1953. године ( свједочанство Јованке Броз! И, то је, касније, приказано као самоубиство.)
Елем, да се вратим основној теми. Биће још резолуција ЕУ, без обзира што је ова асоцијација на умору, у прилог посрнуле Украјине ( „бојног копља у срце Русије“, Бжежински Сорош), које почињу са „Ничим изазваној агресији Русије на Украјину…“, попут оних из Охрида, Тиране, Дубровника…, али то никако не значи да им Србија мора бити потписник. Ајде, за промјену, да се бар у овим данима уздржимо! уздржимо.
Случајно знам да слично мисли и добар дио чланства Партије на власти. Баш као и о фиктивном чланству у ЕУ „без алтернативе“. Слутимо разлоге, али за њих нема баш много подршке. Господо савјетници Предсједника, почините мало, или уступите мјеста правим и умним српским патриотама!!
Пошто се Предсједник Србије, као мало ко од његових колега, савременика, разумије у геополитику, ваљда му је јасно да уз већ познате, а још увијек анонимне „западне обавјештајне агентуре“ стоји и Европска унија из Брисела ( као и њена амбасадау Београду) , очекујемо и „промјену приоритета“ у спољној политици. Клатно је, последњих мјесеци, отишло превише „улијево“, према Бриселу.
Но, ово је појединачно мишљење, које се, наравно и за час може наћи у кошу, баш као и неки моји текстови одраније, упућени на адресу Портала! Али, колико знам као дугогодишњи новинар, свако гласило може, као лични став, који се, можда, не уклапа у уређивачку политику, понеки текст својих коментатора, у рубрици званој, рецимо, „Поглед“…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
