„Principi“ koji nikog ne zanimaju

Piše: Jovan Lakićević

Spadam među one koji  veoma dobro znaju šta je sve  ova potonja, aktuelna vlast učinila  na dobro Srbije. Otuda sebi dajem za pravo  da kažem, s vremena na vrijeme,  i po koju kritičku riječ na njen račun.

Služi nam, dabome na čast to što nijesmo uveli sankcije Ruskoj federaciji. Za razliku, recimo, od izvjesnog  Dritana Abazovića, komšije, koji je to učinio, valjda još u svojstvu mandatara za sastav Vlade u Crnoj Šumi.

Ono što mi neće biti baš do kraja jasno, jeste okolnost da da su predstavnici  Srbije  potpisali  mnoge    rezolucije i deklaracije,  a bilo ih je u dvocifrenom broju,  koje su osudile  RF kao AGRESORA na nevinu Ukrajinu! Pitanje je: zar smo baš morali? Moguće je da smo se ponekad uzdržali, ali  je to široj javnosti ostalo nepoznato!

Činili smo to uz,  na izgled , pojmljivo  obrazloženje da se nama desilo nešto slično sa okupacijom  Kosmeta, pa da „skrenemo pažnju tzv međunarodnoj zajednici na  „tragičan presedan“,  „dvostruke aršine“ i  nepravdu koja nam je učinjena“…

 Pa, jesmo li je skrenuli? Možda i jesmo, ali nam to niko dosad nije saopštio!

Tim povodom, rekli smo više puta na ovom Portalu, da je tzv međunarodno pravo odavno umrlo, a da je poslednji klin ukucan u sanduk  pokojne nam Jugoslavije.  U slučaju Srbije, sa amputacijom Kosmeta, otišlo se korak dalje. I to traje sve do ovih dana, kada je učinjen pokušaj političkih pigmeja da se srpskim čelnicima ospori namjera  da u Moskvi prisustvuju Danu pobjede nad Hitlerom!

Jedno su principi, pa i oni vezani za međunarodno pravo, koje niko od  međunarodnih  moćnika odavno ne poštuje, a drugo  PRAVILA ponašanja, koja nam oni  već godinama nameću!  Njima se obezvređuju svi potpisani sporazumi i rezolucije, uključujući i onaj,  srpskom korpusu veoma važan Dejtonski sporazum.  Da ne spominjem Rezoluciju Savjeta UN 1244!

Možda bih  u drugoj prilici rekao: „E,  jadne moje srpske naivčline!“ Ovoga puta  to ću izostaviti. U nekim drugim prilikama na ovom Portalu pokušao sam da kažem da je to bila uzaludna žrtva, posebno pominjući jedan naslov iz Protokola sionskih mudraca od prije  130 godina : „Pravo je u sili!“

Dakle, što se tiče našeg potpisa na antiruskim  deklaracijama i sl. – džabe smo krečili! Srećom,  Rusi, koji već tradicionalno,  vode računa osvojim  srpskim sunarodnicima, nijesu nam uzeli za zlo spomenute „greške u koracima“.

 I da se ponovim na  Inforsu:  Rusi su u ovoj vojnoj akciji uzeli (ne još) ono što je odvajkada bilo njihovo. Srbi su, privremeno,  izgubili Kosmet, ono što je odvajkada bilo njino. Tu se, gospodo  sunarodnici,  ni na koji način, ne može spomenuti znak jednakosti!

Aman, ajvanski analitičari! Sebi, kao što znamo, nijesmo pomogli, ali smo se, na neki način, obrukali kod svoje „jednorodne i jednovjerne“ ruske braće. Oni su nam to, kao što već rekoh,  opet, unaprijed oprostili!

Učinili smo to, potonji put, kod usvajanja neke Rezolucije, protiv koje su bili   i oni iz Trampove  garniture, ali smo mi, valjda po inerciji, glasali „za“, zbog čega se izvinjavao i Predsjednik Republike,  a tek, sa izvjesnim zakašnjenjem, i ministar inostranih poslova!

Diplomatija mi, valjda zbog gena, ili prostije rečeno, karaktera, nikad nije bila omiljena preokupacija. To moja negdašnja komšinica,  Mira M. kao da je znala,   kada me je precrtala nakon odluke kadrovskog tijela skraćene Jugoslavije, da budem postavljen za ambasadora u Moskvi!  Možda je slutila  kakav sam rusofil, pa je, valjda, bilo posve prirodno da takva osoba ne  bude ambasador u bratskoj Rusiji.

( To drugarica Vlahinja, neutvrđenog očinstva,   izgleda, nije mogla da učini, kada je, nakon mene, kandidovan  njen đever Boro, čiji je otac Svetozar, omiljeni profesor bjelopoljske Gimnazije i katiheta, ubijen od Udbe kao nepopravljivi rusofil 1953. godine ( svjedočanstvo Jovanke Broz! I,  to je, kasnije, prikazano kao samoubistvo.)

Elem, da se vratim osnovnoj temi. Biće još rezolucija EU, bez obzira  što je ova  asocijacija na umoru, u prilog posrnule Ukrajine ( „bojnog koplja u srce Rusije“, Bžežinski Soroš), koje počinju  sa  „Ničim izazvanoj agresiji Rusije na Ukrajinu…“, poput onih iz Ohrida, Tirane, Dubrovnika…, ali to nikako ne znači  da im Srbija mora biti potpisnik.  Ajde, za promjenu, da se bar  u ovim danima uzdržimo! uzdržimo.

Slučajno znam da slično misli i dobar dio članstva Partije na vlasti. Baš kao i o fiktivnom  članstvu u EU „bez alternative“. Slutimo razloge, ali za njih nema baš mnogo podrške. Gospodo savjetnici Predsjednika, počinite malo, ili ustupite mjesta pravim i umnim srpskim patriotama!!

Pošto se Predsjednik Srbije, kao malo ko od njegovih kolega, savremenika, razumije u geopolitiku,  valjda mu je jasno da  uz već poznate, a još uvijek anonimne  „zapadne obavještajne agenture“ stoji i  Evropska unija iz Brisela ( kao i njena ambasadau Beogradu) , očekujemo i „promjenu prioriteta“ u spoljnoj politici. Klatno je, poslednjih mjeseci, otišlo previše „ulijevo“, prema Briselu.

No, ovo je pojedinačno mišljenje,  koje se, naravno i za čas može naći u košu, baš kao i neki moji tekstovi odranije,  upućeni na adresu Portala! Ali, koliko znam kao dugogodišnji novinar, svako glasilo  može, kao lični stav, koji se, možda, ne uklapa u uređivačku politiku, poneki tekst svojih komentatora, u rubrici zvanoj, recimo, „Pogled“…