• Друштво
• Насловна
• Топ 0

Прилог бешчашћу: “Овај дан треба да славимо” – Љубо Филиповић честитао 24. март 1999.

1 min read

4 месеца ‎ ИН4С

Љубо Филиповић, принтскрин

Такозвани аналитичар и колумниста Љубомир Љубо Филиповић јуче ујутру објавио је текст којим је честитао почетак бомбардовања и изнио низ беспризорних тврдњи и запажања на рачун српског народа и Српске православне цркве. Најсрамнији је, ипак, био његов осврт, у којем је пљунуо на све невино страдале током НАТО агресије. Он је, наравно, као случајне жртве издвојио косовске Албанце и страдале у Мурину, док су остале жртве – Срби који су погинули – изгледа за њега биле оправдане.

Текст представља примјер за анале бешчашћа у које се Филиповић сврстао, толико екстреман да га је чак и ЦдМ обрисао са сајта.

У наставку га преносимо у цјелости:

“СРЕЋАН 24. МАРТ

Окупила се екипа у Тивту да обиљежи „велики злочин“. Сви руски агенти на једном мјесту. Милитантни свештеник СПЦ, отац Миајло Бацковић, у униформи српске војске са црвеном беретком. Оном истом коју носе ови „ветерани“ што подржавају београдске студенте ових дана. Није ни чудо што је јуче са њиховог званичног налога послата порука о великом злочину и „ничим изазваној агресији“.

У Тивту је на власти екипа из екстремистичких проруских организација којој министар одбране преко Митрополије сада уступа земљиште. Митрополија је сад, шатро, антируска, а у ствари није. СПЦ у ЦГ је наовдно подијељена, што има практичне бенефите кад се боље размисли. Ови који су за Вучића и Русију иду код Методија. Ови који су за Русију, али мало и за Григорија и Микија, иду код Јоаникија. Ови први су мало више за Русију.

Обратите пажњу само на недавне посјете из Русије, али и из Београда – извјесног Рогановића из Херцег Новог, који за Вучића координира СПЦ испред Владе Србије. Вјеровали или не, тај исти Рогановић некад је био у ЛСЦГ-у.

Него, да се вратимо на тему. НАТО интервенција је закашњела, болна и оправдана акција која је зауставила геноцидни поход београдских власти на Косову. То не значи да ико оправдава случајне дјечје жртве у Мурину или жртве косовских Албанаца, чији су цивили грешком највише страдали од НАТО бомби. Ако мени не вјерујете, погледајте инцидент у Кориши, у којем је од бомби Алијансе страдало 80 људи. Нико од НАТО челника и војника није хтио да убија цивиле. Нико се није радовао акцији. Али коначно је било дошло вријеме да Слободан Милошевић схвати да оно што су његови радили по Босни, Хрватској и Косову не може проћи некажњено. Не можемо данас изједначавати НАТО бомбардовање са злочиначким подухватом етничког чишћења и стварања велике Србије. То би било сулудо. Након НАТО бомбардовања престала су војна дејства на простору Југославије, ако изузмемо побуну на југу Србије и конфликт у Македонији.

Рат који је трајао скоро десет година и у којем је страдало од 100 до 140 хиљада људи коначно је завршен. Зато овај датум треба да славимо, а не да га комеморирамо. То не значи да не треба обиљежавати жртве које су страдале, али треба их обиљежавати свјесни онога што је те жртве проузроковало, и јасно усмјерити кривицу ка онима које неки данас покушавају прогласити за хероје. Ако већина у Црној Гори мисли да је интервенција НАТО-а према СРЈ била злочин, онда нема што да тражимо у НАТО-у. НАТО акција у СРЈ је била оправдана и закашњела. Да се десила раније, поводом Босне, Милошевић би одавно био бивши.

И још нешто – да није било НАТО интервенције 1999. године, не би било пада Милошевића 2001. године, нити независности Црне Горе 2006. године. Будимо сигурни у то. Зато сматрам да на овај дан имамо много више разлога за славље него за туговање.

Толико за данас. Угодан остатак дана желимо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: